12 sati za nas

Dođe dan kada mi ništa ne ide kako treba. Obično je to slobodan dan kad se trudim iz petnih žila da dam najviše od sebe. Počne sa zdravim doručkom a njima se baš takav ne dopadne. Spremim drugi, jedu na guranje, a kad završe iza nas ostaje gomila suđa. Ni da je vojska kroz kuhinju promarširala. Tinjam lagano jer dan izmiče i primiče se kraju ono vrijeme za šetnju. Bijesna sam jer vidim da mlađe već    trlja oči, zreo k’o kruška za krevet. A starije bi da ga zabavljam. Dok gomila suđa nestaje laganije od puža koji trči.

Prosula sam se juče. Plakala kao kiša popodne dok sam mazila tople obraščiće mog sina. Što sam ludača koja potroši ovaj divan dan na gluposti. Jer su nam sve redom oduzele vrijeme za najbitnije stvari. Za zagrljaje i poljupce. Smijeh i igru. Jedini dan u sedmici u kojem imamo 12 sati samo za nas. Nema tog zdravog doručka koji će to nadoknaditi.

Zaspala sam pored njega. Premorena. Veče prije toga izgubila pokušavajući da       napravim mocarelu od mlijeka iz kesice. Ne pokušavajte. Kupovna vrijedi svake pare. U jedan sat iza ponoći sam sjela, nakon višesatnog stajanja i shvatila da mi mišići titraju. Jezik zapliće. Da imam samo par sati do buđenja. Da sam u problemu. Jasno k’o dan.

Zimski dan je uskraćen za dnevnu svjetlost onoliko koliko bi nama odgovaralo da nas služi. Nakon popodnevne dremke i nastojanja da nahranim djecu već je pao mrak. Sjedoh na stolicu. Udahnuh duboko. Jesam li išta korisno danas uradila? Jesam li se danas nasmijala? Radovala? Ne. Na samo jedan slobodan dan.

Popodne već bješe kasno za bilo kakav izlazak vani. Napravila sam im šator u dnevnoj sobi. Piknik unutra. Odnekud mi se došunjala slika djevojčice koja voli da se skriva pod šatorom. I unutra stvara čarobne svijetove. One koji mi danas ne daju da zaboravim da sam nekad bila čarobnica. Pokušala sam da se iskupim za izgubljeni dan. Za plažu zamjenjenu dvorištem. Za nervozu i ljutnju koja je istisnula osmjeh i blagost. Za zdravu kašu koju sam na kraju bacila uz opasku da na svijetu ima djece koja umiru od gladi. I ugrizla se za jezik. To je ista ona rečenica koja je u meni usadila osjećaj krivice zbog kojeg danas pojedem sve sa tanjira.

Napravila sam šator. Da se iskupim. Za trčanje na plaži. Sreću i nježnost. Za vrijeme koje sam protraćila jer nisam vidjela ono što je važno. I dobila sam kompliment da sam najbolja mama na svijetu. Koliko njima malo treba da budu srećni! To me je dotuklo. Iz petnih žila trudim da dam najbolje. I na svom putu često griješim. Onda kad me umor savlada a želja za ispravnim nadjača. I ne mogu da vidim jasno. Ponekad samo zaboravim da ono što mislim da je najbolje za njih njima možda nije ni potrebno. Ili im barem nije toliko važno.

Znate šta pamtim iz djetinjstva? Topli hljeb od kojeg je zamamno mirisala cijela kuća. I na njemu maslac koji se topi. Uz šolju vrućeg kakaa. To je doručak mog djetinjstva. Onaj kojeg se najradije sjetim. Koji je sve druge, možda i zdravije početke jednog dana, sklonio u drugi plan. Pamtim kada sam sa mamom pravila žabu od platna. Bila je zelena i u njenoj unutrašnjosti je završilo cijelo pakovanje tetkine vate. Pahulja koje su se topile na mojim obrazima i njihovog ukusa kad isplazim jezik i pokušam ih pohvatati kao neka vješta životinja. Da me neko tada pitao, mogla sam da doručkujem snijeg. Pamtim i ispijanje ,,kafe” u zimskim jutrima kraj peći ,,kraljice”.

Ne želim više izgubiti nijedan trenutak. U nedeljna jutra čekaće ih tople priganice. Ili hljeb. Neka na njega namažu šta god im se sviđa. I bježimo vanka prije nego što vazduh postane topliji. Što dalje od doma koji urla moje ime. Poziva na rad.

Idemo da se smijemo. Jurimo. Pričamo priče. Ne gubimo vrijeme. Nikako na jedini dan u sedmici koji im se mogu posvetiti od početka do kraja. 12 sati u jednom komadu. Jer je svaki tren neprocjenjiv. Ostalim danima taj blagoslov nemam. Ostali dani služe za obećanja samoj sebi da će sljedeća nedelja biti samo naša. Puna nježnosti i ljubavi. Smijeha i radosti.

 

Advertisements

4 thoughts on “12 sati za nas

  1. Ta prokleta krivica koja nas izgara što nemamo još bar po jedan par ruku ili mogućnost kloniranja dok nam najvažnije stvari često promaknu zbog sudova i ostalih zala. Oni se neće sećati tih stvari već ige, osmeha, mirisa hleba, svega što si opisala. Izbor u stvari nepostoji, oni treba da su nam prioritet jer tako brzo rastu.

    Liked by 1 person

  2. I sama sam ovog vikenda ridala zbog sličnih stvari. I onda sam sebi po milioniti put rekla sebi da ću biti bolja mama već od jutra. I onda se najela čokolade. I od jutra jeste nešto bilo drugačije, ali mislim da sebi više neću da nabijam te pritiske za vikend. Magija se dešava i u onim trenucima koje jedva registruješ, u zagrljajima, u pogledima. Kladim se da u tvojim čitanjima za laku noć svake večeri, u poljupcima i svakodnevnim maženjima ima toliko topline i ljubavi da će ih grejati i nositi čitav život. Možda će tvoja deca nositi drugačija sećanja od tebe na detinjstvo, ali, znaš šta… možda će oni misliti da je njihovo detinjstvo bilo savršeno, baš kao što ti misliš za svoje. ❤

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s