Jedan spori dan, molim

Sve na svijetu bih sada dala za jedan spori dan. Onaj kad se sati vuku kao stogodišnja kornjača. Samo da imam vremena da udahnem svaki trenutak i smjestim ga u prošlost, u dovoljno mjesta koje mu pripada. Ovako, sve uspomene izgledaju kao ormar zreo za sređivanje. Sa stvarima natrpanim i pobacanim bez nekog reda i rasporeda.

Zagrlih je tren prije nego što je utonula u san. I sama na pola puta da sklopim oči do ujutru. Spustila sam poljubac na njenu glavu i pustila suzu da polako klizi. Onu toplu, iz bijesa nastalu.

Jer nemam dovoljno vremena. A ni snage u ono vremena koliko mi ostane. Jer sa posla dođem kući cijelih sat i po’ prije spremanja večere za njih dvoje.

Jer su se došunjale slike kad sam je po cijelu noć ljuljala u naručju i pjevušila moju novokomponovanu ,,pile žuto što si ljuto?” Kad nije htjela ni sekunde od mene da se odlijepi.

Jer joj je dio djetinjstva gotov. Kreće na jesen u školu. Stižu nove obaveze koje me negdje plaše jer ne znam gdje da ih uguramo. A znam da ćemo ih ugurati, kao i sve ostale i da će nam pojesti neke druge dragocjene momente.

Jer joj svilena kosa i dan danas miriše kao kad je bila beba. I mljacne u snu koji put kao od prvog dana kad sam je uspavala. A ja zahvalna što me još uvijek traži da se pomazimo pred spavanje.

Kliznu topla izdajica niz moj obraz i skvasi mekani pramen moje kćeri. Prgave naravi i duše mekane kao pamuk. Nisam bila spremna da otvorim ovaj ormar sa pretrpanim i nabacanim uspomenama i emocijama koje prijete da sve izguraju napolje. Htjela sam da vam pišem o nečem sasvim drugom.

Zgrčila mi se utroba baš kao one noći kad je bilo vrijeme da izađe iz mene, a ona je tvrdoglavo odbijala to da učini. Mame su plačkave s vremena na vrijeme, valjda. Vidim moju mamu. Sjetim se moje bake. Svaka redom bi otplakala onda kad to ne očekuje. Kad nas osjećanja satjeraju u kut. Dođe mi da se izvičem na Univerzum da zaustavi planetu dok ne izvršim sve zašta sam se obavezala. Na šta me život obavezao. Da onda mogu mirno da uživam u njenom odrastanju.

Njen rast od prvog udaha odvijao se kao film. Scene su iskakale nasumično. Prvo privijanje na grudi i osjećaj savršenstva pored sveg bola koji mi je kidao isječenu utrobu. Prvi smješak u snu petog dana disanja. Prva ozbiljna asistencija u kuhinji. Prvi crtež djevojčice koja je na djevojčicu baš zaličila. Sa sve 4 noge. Prva simpatija iz vrtića. Disanje na mojim grudima. Zagrljaj i stisak ,,da pukneš!” kad smo se vidjele nakon 15 dana razdvojenosti. Njen ponos kad je došla po mene i brata u porodilište. Prvih 11 koraka od stola do kauča.

Ni slike nisu htjele da se zaustave da na miru uživam u njima. Smjenjivale su se brzo. Baš kao i dani u kojima živim. U kojima ni za dubok uzdah vremena nemam.

Grli i ljubi. Pred spavanje. U snu. Kad se probudi. Kad god ti padne na pamet. Dok god ne počne da se otima i crveni zbog tvojih poljubaca. 

Molim Boga. Univerzum… koga god. Da svakoj mami da dane spore kao kornjače. Za svaku uspomenu da napravi dovoljno mjesta u duši. Kad posegne za jednom da ne poispadaju one nagurane, bez nekog reda, u nedostatku vremena natrpane. Baš kao što su noćas moje.

 

Kolumna u ,,Graciji” br.77

Advertisements

7 thoughts on “Jedan spori dan, molim

  1. Šta drugo da ti napišem sem da si mi naterala suze na oči i da sam se setila svega o čemu si pisala. Hvala ti. Nadam se da ćemo u skorije vreme dobiti bar jedan spori dan. :*

    Like

  2. I meni često taj osećaj zapreti.. pa su mi poklon noći koje prespavam kao puzlica uklopljena sa mojom starijom ćerkicom, dok tata spava sa mlađom, jer je uspava brže, sa mamom svi vole nadugačko i naširoko.. često se osetim u škripcu sa vremenom, pa iskrsne slika mudrog prijatelja u glavi kako mi maše šakom raširenih prstiju- imaš ih samo pet, sad je ovo primarno na programu.. pa shvatam da sam zagrabila više nego što mogu, više nego što moram i smem sada… a orman je izgleda pretrpan i neuredan, baš zato da se ne bismo previše osvrtali unazad i da bismo više bili “sada”… barem u ovom periodu… očigledno je da sam u istim “stanjima” kao i ti… a eto imamo još godinu dana do škole… uživajte i njuškajte se i dalje! plašim se onog dana kada neće više poželeti da se maze, zapretila sam – to mi ne smeju uskratiti :)))

    Liked by 1 person

  3. Gledam je sinoc kako spava, velika, prava devojcica…. pokusah da je uzmem u narucje kao kad je bila beba, al mi e otezala, noge dugacke, kosa rasuta do pola ledja. Sva je velika a ipak jos uvek moja mala beba, verovatno ce to uvek i ostati…pa onda gledam ove malene, ni za njih nemam vremena da im se maksimalno posvetim, a zivot mi krade dan po dan, a oni sve veci, sve samostalniji, sve manje ovisni o meni… sad se rasplakah citajuci tvoje redove. Zelim da im posvetim ceo svoj zivot jer su oni bit mog postojanja….

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s