Koliko si bitna

Rijetko srećem naspavanu mamu malog djeteta. Bezbrižnu. Sređenu dovoljno da se dopadne samoj sebi. Čast izuzecima. Živimo za djecu. Za njih dišemo. Borimo se. Sklanjamo sopstvene potrebe u stranu da bismo njihove zadovoljiti. Mame koje rade prvi dio dana provode na poslu. Ostatak su kućne obaveze i druženje sa djecom. Ni one koje su domaćice ne razlikuju se po količini obaveza koju po cijeli dan imaju. Čini mi se da mi je kuća urednija što manje vremena u njoj provodim, a kad imam slobodan dan djeluje mi kao da će me kućne obaveze progutati.

Kao jedna od mama koja se iz petnih žila trudi da sa djecom provede što je moguće više vremena shvatih da sam sopstvene potrebe sklonila u stranu. I to ne mislim na one potrebe koje bismo nazvali ženskim hirom, već na osnovne potrebe: za odmorom, zdravom hranom, socijalizacijom sa odraslim ljudima.

Dugo sebe nisam stavljala na prvo mjesto. Čak i sama pomisao na to mi negdje nabija osjećaj krivice. “Djeca su na prvom mjestu!” Jesu. Al’ šta djeca uče od mene? I sama već odavno trubim da djeca uče iz toga kako se ponašamo i usvajaju taj obrazac ponašanja kao ispravan.

Realno, koliko jedna osoba dugo može ostati zadovoljna i pribrana, sposobna za neku normalnu komunikaciju ako u jednom dugom kontinuitetu zanemaruje osnovne potrebe? Za odmorom. Kvalitetnom ishranom (jedete li i vi s’nogu?). A na kraju ljubavi i pažnjom. Da li ste upale u onaj ritam kada se toliko dajete za sve ono za šta mislite da treba, da dok uspijete da primijetite da vas tu nigdje nije bilo – već ste u krevetu, potpuno onesposobljeni od umora?
Tako su radile naše mame. Bake. Prabake. O starijim generacijama od ovih da ne govorim. Ima dovoljno priča o tretiranju i položaju žena kroz istoriju koje lako smrznu krv u žilama. Tako radimo i mi. Tako će i ovi naši pačići koje volimo najviše na svijetu. Upadaće u vrtlog obaveza i ispunjavanja tuđih potreba da će razmišljanje o sopstvenim smatrati luksuzom. Možda će se i postidjeti. Smatrati da su u obavezi da se žrtvuju.
U našem društvu žena je stub porodice. Taj status joj donosi toliko obaveza da se divim ženama koje dovoljno svjesno vole sebe da ne dozvoljavaju nezadovoljavanje sopstvenih potreba. Čiji muževi dijele obaveze oko djece i kuće. Jer jedino na taj način žena danas može postići sve. Da zadovolji potrebe porodice i da se brine o sebi. Nažalost, ne poznajem previše takvih brakova. Na kraju dođe ili do potpunog pomirenja i nezadovoljnog tihovanja i čekanja da djeca porastu da bi o sebi brinule više. Ili dođe do razlaza. Do tada je već dovoljno vode prošlo da nam duša izgleda kao da ju je poplava izbacila. Iscrpljena i bezizražajna.

Neću vam reći da ako ste dovoljno pametno organizovane možete postići sve. Za mene je to nedosanjani mit. Želim samo da zajedno osvijestimo činjenicu da se naša djeca pretvaraju u nas. A šta im poručuje naše ponašanje? Odnos i poštovanje u braku? Da smo jednaki? Da smo sami sebi bitni? Ili pak potpuno nebitni?

Što prije shvatimo da su naši najslađi od nas postali i da će jednog dana plivati u istim ili sličnim obavezama i odnosima biće nam lakše da prihvatimo da moramo biti sebi bitni. Da moramo spavati. Jesti normalno. Odmarati se koliko nam je to potrebno. Ne odustajati od ljubavi, čak i kad nas obaveze satiru.

Brinimo se o sebi da bi i drugi shvatili da nismo nesalomivi. Jer ako sebe zanemarujemo, ni drugi se neće puno brinuti. Kako se osjećamo. Da li smo odmorni. Da li nam treba ljubavi i pažnje.
Budi bitna. Jer si najbitnija. Na duže staze i njima koji u tebe gledaju i od tebe uče. Koji se u tebe jednom pretvore.

 

Izvor: Gracija arhiva

Advertisements

7 thoughts on “Koliko si bitna

  1. Ovo je tema o kojoj monogo razmišljam u poslednje vreme.
    Čini mi se da najveći deo roditeljskih frustracija, nervoze i gubitaka kontrole dolazi upravo zbog nepoštovanja i zapostavljanja ličnih potreba. I zaista je tačno da što bolji budemo sebi, bićemo bolji i svojoj deci.
    Toliko je opterećujuća ta odgovornost apsolutnog uzora, a opet, toliko nas obogaćuje i unapređuje.
    Učimo se životu ponovo, od nule. Učimo da volimo sebe na neke nove načine i to je tako lepo.

    Like

  2. Uh, nikako da naučim tu lekciju. Taman mislim da sam je savladala, nešto se promeni i vratim se na početak. Često pomislim kako zaista dajem loš primer svojim ćerkama, isti onakav kakav je meni moja mama dala i njoj njena 😦

    Like

    1. Draga Kristina, hvala na komentaru. Tvoje riječi samo potvrđuju ono o čemu sam posala. Za početak, ajde da svi spavamo malo više. Ja, npr. od 7 dana u nedelji 4 legnem već u 21h i naspavam se kao čovjek. Onda imam puno više živaca za sve! Kao i energije koja mi je potrebna da izguram dan. Korak po korak… svjesnost o stanju je najbolji početak a onda i akcija da se stvari mijenjaju na bolje.
      Veliki pozdrav 🙂

      Like

  3. I ja sam jedna od onih koje su u pokušaju da na sve stignu sebe stavljale na zadnje mjesto. I onda sam odlučila da malo posložim prioritete. Posao mi se tu našao na dnu ljestvice. Obavljam posao tek onoliko koliko moram, ne nosim ga više kući i ne stremim da budem radnik godine. Čišćenje kuće je na ljestvici prioriteta malčice iznad posla 😀 Morala sam tako da bih imala više vremena za sebe i ugodno druženje sa svojom porodicom (pod ovim mislim na zaista UGODNE trenutke s njima i sa samom sobom a ne samo nahraniti njih i sebe, očistiti njih i sebe :D, popeglati isl) Muž mi svesrdno pomaže jer je svjestan da kada ne bi pomagao ja bih bila nezadovoljna, čangrizava i spremna da planem na najmanju sitnicu a tada ni njemu nije baš ugodno :D.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s