Promijeni jutro

Nismo svaki dan isti. Niti imamo stalno jednak nivo energije koji nam pomaže da nadigramo djecu i sačuvamo nerve. Oni, pak, imaju senzore za naše psihofizičko stanje i baš onda kada nismo najsposobniji da im se uz osmijeh posvetimo potrude se da dobiju našu pažnju na nemio način. Dolivaju ulje na vatru ne bismo li pažnju na njih usmjerili. Tada obično dolazi do pucanja, vike, riječi koje ne bismo ni u snu izgovorili, kao i drugih situacija koje nas poslije danima i noćima izjedaju.
A jedu nas jer znamo da djeca nisu potpuni uzrok naše nervoze.

Ono što spada pod klasiku vađenja živaca na dnevnoj bazi je: pripreme za odlazak u školu/vrtić, jelo, odlazak na spavanje. Sve tri situacije zahtijevaju čelične živce, jer se nama žuri da to što prije obavimo, a oni bi tad izigravali kornjače koje se utrkuju sa pužem – ko će biti sporiji! Mrtva trka.Kad krenu nadmudrivanja po prvi put shvatite koliko vam je bilo lijepo kad su bili majušne bebe i kad su urlali samo kad je kakva muka.

Od ove tri najteže mi padne prva, dok smo druge dvije, koliko-toliko, regulisali. Ujutru sam uvijek u žurbi, kad god ustala. Ne mili mi se odvojiti od šoljice vruće kafe i nastojim da prolongiram momenat buđenja ostatka porodice što duže. U jutarnjim momentima čujem onoliko zvuka koliko mi prija – nijedan jedini ton mi do uha ne dopire osim kuckanja metalnom kašikom po džezvi dok pripremam ukusan napitak.

Kad kucne čas da moje kornjačice izmile iz tople postelje, u koju bih se i sama uvukla, nervoza počne da zagrijava organizam. Čini mi se da su svi prespori dok sam ja kao na nekim aktivnim supstancama koje mi ne dozvoljavaju da se smirim. Počnem da priželjkujem mir moje male kancelarije.

Znam da sve polazi od nas. Morala sam pronaći način da smirim strasti kad jutarnja rutina uzme maha. Kad vraćam ćerku tri puta da obavi radnje koje svako jutro radi. Po vremenu koje provede u kupatilu tačno znam dokle je stigla. Kad se pojavi u dnevnom boravku ubrzo shvatim da mora nazad u kupatilo da obavi ono što je zaboravila. Tehnički, ona i dalje spava. A onda pustim staru, izgrebanu ploču: “Operi, srećo zube… Jesi li se umila? E ajd’ se sad vrati pa se umij’’. I svakog jutra ista pjesma.

Na samu pomisao šta me ujutru čeka okrenula bih se na drugu stranu i prespavala jutro. Kad mi je dosadilo da se svakog jutra preznojavam zbog ponavljanja istih rečenica i zbog odsustva sluha za hitnost brzog obavljanja priprema za posao – napravila sam revoluciju. Promijenila sam ton. Frekvenciju. Kad god bih dobila poriv da dreknem, rekla bih Dušo. .. Ljubavi… Anđele… Riječi nose sa sobom lijepu vibraciju. Ono smo kako se ponašamo i šta govorimo. Kad god da primjenjujem ovaj sistem jutarnje pripreme se odvijaju laganije i brže nego inače. Barem mi lakše padnu. Tehnika laganih, ljubavnih, riječi uz buđenje 10-15 minuta ranije nego što smo navikli može da učini čudo za naš dan! Kad žurimo, 15 minuta više vremena je cijeli vijek u kojem možemo da završimo dosta toga.

Ustani deset minuta ranije. Probudi ih deset minuta prije nego inače. I izgovori Ljubavi kad god imaš potrebu da vikneš da ćeš ih zgromiti ne pomjere li se sa mjesta. A onda gledaj kako jutra postaju ljepša i sa energijom koju ne potrošiš na nerviranje uđi u novi dan i stvori ga po svojoj mjeri.
Ne upali baš svako jutro. Malo strpljenja… Malim koracima do jutarnjeg mira

Kolumna Gracija

Advertisements

Pustimo ih da biraju

Simpatična scena iz prodavnice obuće me nagnala na razmišljanje. Birale smo danas sandale za moju kćer. Ona i ja. Ja je samo malkice savjetujem da je bolje da kupimo skroz otvorene sandale zbog ljetnjih vrućina, a finalni izbor prepuštam njoj.  Ona je velika. Ima šest godina. I kao što reče tetki danas, da ima pet godina, bila bi mala. Al’ pošto ima šest, velika je! Te se popentra na zidić i preznoji tetku u sto voda. Nego, da se vratim na scenu iz prodavnice. Birkamo nas dvije, birkamo. Moj dvogodišnji sin trčkara okolo, misli, valjda, da će i on nešto ućariti. Dodaje sestri baletanku po njegovom izboru. Preskače sa cipela na prazne kutije i dok si rekao keks dodvorio se prodavačici da ga uvede u magacin, sa sve jednom sandalom na desnoj nozi koju je oteo od sestre.
Uto ulazi starija gospođa, te se naš mlađi akter okomio na nju da je šarmira, donosivši joj papuče po njegovom izboru. Smješka nam se gospođa i ne izdrža, pa priupita sa primjesom čuđenja u glasu: “Je li to ona bira sandale?!” Nasmijah se od uveta do uveta i odgovorih:

“Da!”
“E, toga nekad bome nije bilo, već šta im donesu to i nose!’”
Nekada davno, u nekoj drugoj dimenziji, drugom odnosu hormona u mom organizmu najvjerovatnije bih poludjela u sebi režući gospođu tiho, neprimjetno. Da, nekada davno… A danas sam punog srca odgovorila da moje dijete bira šta će da nosi. I da će tako barem naučiti da donosi odluke sama. Pa makar od tih sandala krenula. Napomenuh i to da će sigurno biti srećnija kad nauči da ona bira sve izbore u njenom životu.
Brojne su poslušne generacije kojima su se sandale i garderoba donosili bez njihovog pitanja i konsultacija, pa makar oni imali pet, deset ili petnaest godina. Postoje i ona druga djeca čelične volje kojima nijedan izbor ne možeš nametnuti. Jedini ukoliko smo dovoljno lukavi da ih preveslamo, pa da oni pomisle da su nešto birali.

U našoj porodici prepričava se priča o plisir karo suknji koju su baba i deda s ljubavlju peglali pola noći praveći im falte. Ja sam odmah rekla da ja to neću nositi. I tačka. Mogao se svijet prevrnuti naglavačke, ali tu plisir suknju, koja se meni nije dopadala, nisam nijednom obukla. Čak ni da udovoljim babi i dedi. Ako sam htjela da nosim suknju, bilo kakvu, bila sam spremna da je nosim i preko farmerica. Ili da džemper strpam u pantalone. Katastrofalne modne kombinacije! Priznajem. Ali izrastoh u nekoga ko sa vrata butika zna hoće li u njemu pronaći nešto za sebe ili može sa tih istih vrata okrenuti i otići.
Imamo i drugi tip djece koji će vas pustiti da za njih birate. Ne samo odjevne kombinacije, već i one izbore u koje se niko drugi ne bi trebao petljati. Oni nikada nisu dovoljno sigurni u sopstvene izbore. To su ljudi koji vječito traže potvrde od drugih. I mijenjaju odluke koje su im po mjeri srca zarad tuđeg mišljenja.
Ne puštam je baš da ide u vrtić u bilo kakvoj kombinaciji. Neke od njih su poput one moje kreacije sa džemperom utrpanim u pantalone ili suknjom preko farmerica. Ali joj pružim izbor. Neka bira između dvije-tri odjevne kombinacije. I ona je zadovoljna. A i ja.
Prepoznajete li sebe u ovome? Da li i vi volite da vodite osobu od povjerenja da vam pomogne u biranju nečega što ćete nositi? Na tijelu ili na duši? Možda ne bi bilo loše da u šopingu uživate sami. I otkrijete čar odgovornosti sopstvenih odluka. Barem ostatak života nećete trošiti vrijeme čekajući druge da biraju umjesto vas.
Pustite djecu da biraju. Biće zdraviji. Srećniji. Odrašće u osobe koje umiju da kažu to želim. To mi se sviđa. A što je još bitnije, punog srca i mirne savjesti će znati da kažu ne. Svim onim izborima i mišljenjima drugih koji nisu dobri za njih. Vježbajte zajedno sa njima. Vi – da pustite kontrolu nad njihovim izborima, a sutra i životom, kada ptići jednom krenu iz gnijezda, a oni da se ne osvrću za vama i žive život punim plućima. Tako ćete svi biti mnogo srećniji.

Kolumna Gracija

Foto izvor

Suze, suze, suzice

Aware Parenting (Svjesno Roditeljstvo) ističe značaj prisustva roditelja u najranijem uzrastu djece. Bebe možda ne mogu da razumiju riječi, ali savršeno dobro osjećaju emocije koje im kroz riječi prenosite. Riječi pune nježnosti učiniće da se osjećaju sigurno i voljeno i tada se dešava da otpuštaju suze koje su prirodni sistem za iscjeljivanje čovjeka. Ne prekidajte suze. Samo nastavite da im govorite kako ih volite i kako ste tu za njih. Suze kreću samo u okruženju u kojem nam je prijatno. Ništa drugačije nije ni sa bebama.
Ova bebica u videu ispod najljepši je pokazatelj kako malo biće otpušta stres kroz suze slušajući glas majke koja pjeva predivnu i tužnu melodiju.
Ne govorite im da nije dobro plakati. Suze su prirodni antistres za sva živa bića. A posebno za njih koji ne umiju da nam kažu kako se osjećaju.

 

Nešto kraća ljubavna priča

Dok dan nije sasvim izmakao, od mene za vas najkraća priča o ljubavi.
Dovodim sinčića u vrtić prekjuče, ulazimo u učionicu, kad se jedna djevojčica iz njegove grupe ozari čim ga ugleda i uskliknu: ,,Ogi!!! Moj Ogen!!!” On se namršti. Kud sad o curi da misli kad zna da će mu mama za koji tren umaknuti preko vrata. Grabi me čvrsto za nogavicu. Ona prilazi. ,,Moj Ogen!”, ponavlja. Mi se smijemo od miline, malenoj medenoj kao šećer i njenim ozarenim okama kojim ga dočeka baš svakog jutra. On je odgurnu i zgrabi me za nogavicu, pa uzviknu: ,,Moja mama, moja mama!”, plašeći se da me ovaj plavokosi anđelak slučajno ne prisvoji. On kenjka, a ona ga mazi po leđima, tapka i tješi: ,,Dobo je Ogene, dobo je…”

Pomazih je po svilenoj kosici. Udahnuh čistotu njenog osmjeha i rekoh ovom mom tikvanu da je curica došla da ga pozdravi. No, njega to baš i ne dotače.
Koliko su jasni u pokazivanju emocija bez maski koje godine na nas lijepe čineći ih oklopima čvršćim od kornjačinih.

Kamo sreće da smo kao oni. Emocija čistih kao suze mog sina dok se od mene ujutru odvaja. Bistrih, kao osmjeh i iskra istinske radosti u očima ovog plavokosog anđela.
Volimo se. U ovom nemamo dva života da ispravljamo korake koje smo već počinili. Niti dvije prilike za ,,volim te” baš onda kada bi nekome te dvije riječi legle kao melem na srce.

Slatke muke mame prvačića

Koračamo užurbano ka školi. Moj predškolac i ja. Ona sa osmjehom na usnama i sjajem u očima saopštava da će teta da je pita za šta joj služi glava. Kaže da će da odgovori da glava služi za razmišljanje. Smijem se, otkud joj to pade na pamet?! A dođe mi da joj kažem da ne bi bilo loše da joj ponekad posluži samo za frizuru. Da odmori mozak s vremena na vrijeme

Stižemo na vrijeme. Suprug mi šalje poruku da joj kažem da se opusti. Odgovaram da je opuštenija od nas dvoje zajedno. Kao onda kad je nastupala sa folklornom grupom pred punom salom i kad sam je upitala da li je imala tremu, a ona mi odgovorila: ,,Mama, a šta ti je to trema?” Bila je potpuno opuštena, dok sam ja od uzbuđenja i ponosa zbog prvog velikog nastupa brisala suze u zamračenom dijelu sale. Vjerujem da nisam bila jedina.

Ušle smo kod školskog pedagoga. Jedne od onih divnih teta koje mirnim glasom i blagim izrazom lica mogu da smire i najuzburkanije more. Ostavljam ih same i izlazim van. Sjedim i čekam. Trema mi migolji duž cijelog tijela. Čačkam telefon u nadi da će sat nekako da požuri i prebirem po vrtlogu misli koje su nagrnule sa svih strana…

Kad ovo prije dođe? Kao da je još juče nosila pelene i nije htjela da me pusti iz zagrljaja… Ej, školarac! Prvačić! Nova faza u našim životima! Ovim hodnicima će da jurca narednih devet godina. Kad zvono zazvoni i uz ciku istrči sa drugaricama na odmor u školsko dvorište. Ono isto dvorište u kom će se možda prvi put zaljubiti. I krasti poglede nekog dječaka koji će obavezno biti glavni dasa generacije. Tu će biti srećna. Ponekad će plakati. Smijati se. Biti uplašena od ocjenjivanja. I ponosna na svoje uspjehe.

Došao nam je i tata da nam pruži podršku. Sjedimo ispred kancelarije kao dva ćuka i čekamo da naše prvenče promoli mali nos i zovne nas da uđemo. Drago mi je što je tu i što ne moram sama kroz ovo da prolazim. Lakše je udvoje. Oboma nam se motaju nerealni strahovi kako će naša mezimica da prođe. Šta će teta pedagog da kaže? Hoće li se ona postidjeti i upasti u neko neprirodno stanje ćutnje? Da li će pogoditi odgovore na pitanja koja joj bude postavila?  Hoće li se sjetiti za šta glava na ramenima služi?

Izađe naša djevojčica i zovnu nas da uđemo. Salve pohvala na račun naše curice dođoše od pedagoga i meni pade kamen sa srca. Sve je prošlo dobro. Čestitala joj je početak školovanja i poželjela puno sreće. Ozareni od sreće uzeli smo je za ruke i otišli u knjižaru po prvi ruksak po njenom izboru. Bila je važna, a mi još više!

,,Mama, jesam li ti rekla da će me teta pitati za šta mi služi glava!”… Ostah u čudu, te mi dođe da se vratim i da pitam da li je stvarno to pitala. Bila je dovoljno ubjedljiva da povjerujem da jeste.

Treperim danas od nekog čudesnog uzbuđenja. Radujem se početku nove faze u našim životima. Iako je dio njenog djetinjstva završen, koliko god mi se do sada činilo da vrijeme sporo teče. Prošlo je i brže nego što želim.

Učinićemo da ovo ljeto bude čarobno. Da pamti ove dane po smijehu i bezbrižnosti. Jer djetinjstvo jedino takvo smije da bude. Puno ljubavi i čarolije. To svako mamino čedo zaslužuje.

 

Fotografija – izvor