Noćas niko mirno ne spava.
Ni duhovi, niti ljudi.
Uspomene i sjećanja.
Ispuštene prilike
i namjerna skretanja.
Dlanovi su učinili toplim
omot albuma sa starim fotografijama.
Izlizalo ih vrijeme.
Sprali su ih dodiri.
A iz njih vrište,
Pred očima vaskrsli dani.
Dok vrijeme prebrzo leti,
Čujem ih, pjevaju o neprolaznosti.
Ipak, trenutak sve je bliži,
Kada ću biti nijemi svjedok
rađanja noći i smrti jednog dana
Kad mi prsti zabride
pod starim fotografijama,
što pojaju o besmrtnosti.
Палио сам четврту цигарету заредом. Нервозно сам увлачио дим чекајући да се појави на вратима. Нисам ни сам био сигуран да ли ће ми нутрина заиграти када уђе у просторију.
– Нервозан? – упитала ме Марија.
– Као пас – одговорио сам.
Насмијала се, као да се радује мојој нервози. Знам да мисли да сам заслужио. Коначно се огласило звонце на вратима. Мислим да ми је срце стало на неколико секунди, иако мислим да, медицински гледано, то није могуће. Бар не код здравог човјека. И не у ишчекивању.
Ушетала је у стан у припијеној зеленој хаљини. Кретала се лагано, онако да натјера поглед на бокове. Цикнуле су, као што то само жене знају, и грлиле су се дуго. А ја сам чекао. Ногу забетонираних на Маријином балкону. Подигла је поглед. Одвојила се од пријатељице и кренула ка мени. Насмијала се широко и одагнала барем пола флоте брига са пучине. Остали су они бродови који су представљали неизвјесност.
Гледао сам је равно у очи које су цаклиле попут читавог Млијечног пута на поноћном небу. Чекао сам да нешто прва проговори, а она ме спонтано загрли. Удахнуо сам мирис њеног парфема, добро познат мојим ноздрвама.
– Кад си стигла? – упитах, да прекинем тишину.
– Малоприје, прво сам дошла овамо – рече.
– Ниси одушевљена Фиренцом?
– Јесам, није у њој проблем. Или, можда, само своје проблеме носимо са собом гдје год да кренемо.Јеси ли чуо? – упита, а знао сам да мисли на разлаз са Марком.
– Рекла ми је Марија – трудио сам се да останем хладан.
– Нисам се вратила због тога што се десило између мене и Марка. То би се десило прије или касније. Вратила сам се због нечег другог.
– Како си? – упитао сам, знајући да увијек има потребу да искрено одговори, без оног уљудног ,,добро сам’’, или ,,није лоше’’.
– Као златом скрпљена кинеска вазна – рече, насмијавши се неодољиво се предајући.
– Зато и јесу тако јединствене…
– Битно је да не пуцају на истим мјестима два пута – одговорила је.
Гледао сам је. Мислио сам да ће бити нервозна и несигурна. Нисам очекивао да ће бити толико сабрана.
–Ниси ми рекао… шта се десило оног дана, када сам ти послала поруку… и рекла да те одувијек волим? Кажи ми, шта се дешавало у оних десет сати тишине? – упита… без сувишног увода.
Увукао сам дим и испуштао га што дуже кроз ноздрве, не бих ли украо мало времена. Погледао сам је право у очи, да не би оставио ни трун сумње:
–Један дио мене је умро. Други те мрзио. А трећи је само желио да те зграби за себе.
Почела је да ме хвата паника, а она ме узе за руку, фиксира ме оним својим кристално плавим очима које би отеле награду ведром небу и рече мирно… као да се за то спремала већ неко вријеме:
–Могу да паднем милион пута и да се сломијем. Изгребем. Посјечем. Патим данима, па и цијелу вјечност. Ал’ знаш шта не могу да поднесем? Помисао да нисам ни покушала да прескочим јаз.
Било ми је јасно да мисли на нас. На ову рупу коју смо годинама копали међу нама и оставили да се други људи саплићу и у њу упадају.
–Је л’ знаш да сам сам најгори којег си могла изабрати? – упитао сам наискреније.
-Знам – смирено одговори.
–Чак и да ризикујемо да ме за пет дана замрзиш за сва времена?
–Ризиковала бих. Барем ћу знати да сам жива изнутра.
Сад је пришла сасвим близу. Цијело моје тијело је реаговало на њену близину. Моја рука је спонтано кренула ка њеном струку и обгрлила је цијелу. Затворила је очи и пољубила ме.
–Да знаш… можда и нисмо све упропастили – рекох на послијетку, док су ми усне бридиле. Као и остатак тијела.
-Сигурна сам да je негдје планирано да баш овако буде.
Татјана Куљача
(дио из никада објављене књиге)
photo: https://www.saatchiart.com/art/Painting-Girl-on-the-balcony/703462/2618723/view
