Buđenje duše

 

 

Da li će mi se dopasti? Kad i zadnja ljuska omotača oko moje duše otpadne? Ljuska koju su brižljivo dodavale generacije prije nego li sam došla na ovaj svijet.

Kako to izgleda biti ja bez primjesa drugih? Bez tuđih mišljenja, stavova, strahova. Samo čista, iskonska ja?

Šta ako sam već počela da se ljuštim? I sa svakim slojem lakše dišem i više krvarim? Ako mi i najmanja promjena toliko prija da bih pustila vrisak i u isto vrijeme pobjegla pod naslage otpalih slojeva sa mog bića?

Ogoljena… svoja, a ipak nova. Kao kad sam prvi put stala naga pred ogledalom i bila dovoljno hrabra da se pogledam u oči i prihvatim ono što jesam.

Spoznajem… da sam se pretvorila u munju kojoj sam se nekada osmjehivala i divila. Da više nikada ne mogu proći neprimjetno. Bez tona. Da sam tu da svijetlim i pokažem svu ljepotu teških oblaka skrivenih pod tminom noći.

Kako skidam sloj po sloj prepoznajem one krike koje su drugi gušili. Vrisak slobode i snage do pucanja. Obrise duše jedinstvene kao oblak na nebu. Vadim sloj po sloj i skidam ostatke lanaca nedavno pokidanih.

Na trenutak se uplaših...

Sopstvene snage ugušene krutim pravilima društva. Volje i želje za onim što mi po zakonu Univerzuma pripada. Potrebe da budem sjajna i plamteća, da me je teško ne primjetiti. Skloniti glavu i prebaciti misli na nešto drugo.

Snage glasa koji mi iz grla izlazi. Koji ne daje mjesta za dilemu ni odgovor.

Misli koje stvaraju do granica nepojmljivog.

Razumjevanja poretka stvari. Ljudi. Misli. Uzroka i posljedica. Snage duše koja sa svim tim može da se igra. Distance koju od izazova pravim. Jasnoće lekcija koje su mi date. Koje sam svjesno i nesvjesno odabrala.

Buni se biće uspavano. Buni se u buđenju dok je svaki dio boli. Jer se po prvi put ispravlja da dostigne najviše visine.

Duša zna. Da su stege stvarne samo onda kada ih i sami prigrlimo. Kad ih odbacimo nestanu kao da nikada ni postojale nisu. Koliko god njihove otiske na rukama osjećali.

Grlim promjene svake čestice u mom organizmu. Svakog kraka mog genetskog koda. Svjetlost koja obasjava i najtamniji dio bića, nekad uspavan, a sada probuđen.

Ponekad se čini da sam ponovo dijete. Ono koje otkriva tajne svemira. I lagano se raduje svemu što ugleda i udahne. Okusi i dotakne. Dijete koje gazi stazama svjesno svakog savijanja zgloba na stopalu. Najmanjeg kamička pod pod prstima. Dijete koje diše polako i duboko. Dok svaku ćeliju u tijelu vazduhom ne napuni. Ono koje čuje kako priroda pulsira i diše. Sokove koji kroz žile drveta prolaze.

Probudi se. Da zajedno slušamo ono što nikada čuli nismo. Vidimo boje koje su od nas bile skrivene. Radujmo se svakoj novoj spoznaji. Dotaknimo visine koje smo nekada snovima zvali.

Buđenju duše raduje se cijelo moje biće.

 

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements

Izazov kao blagoslov

Dođu dani kao što su ovi. Djeca budu bolesna. Posla ima za tri čovjeka puna snage. A ja osjećam da snaga iz mene polako ističe. I da ću uskoro i sama završiti u horizontali, kljukajući se toplim napicima i vitaminima. Čovjeku se čini da je na momente od Boga dobio breme koje je teže od njega samog. I nekako svaki put uspije da ga iznese i iz teškog perioda izađe uspravno. Na obe noge koračajući lagano. Nerijetko sa pognutim ramenima koja nikako da se sviknu da je teret spao. I brade blago pognute ka zemlji.

Bilo je i dana kada sam rođenu djecu gledala kako kao bebe svezani za ogradicu krevetića nakon operacije plaču tuđim glasom na koji nisam navikla. Kad one mrve od 3 kile i kusur, bespomoćne i uplakane, ne mogu da privijem na grudi od silnih igala kojima su prikopčani na raznorazne terapije. Lomilo me to. Dušu mi kršilo tako snažno da od plača nisam umjela prozboriti. Ima tome par godina. Ali pri samoj pomisli duša mi se stegne i suze navru na obraze. Zato rijetko prizivam takve momente.

Dolazili su i oni dani kada sna nisam imala uopšte. Kada se nisam pitala sa zdravim razumom I kad sam se pretvarala u neku čudnu životinju kojoj samo rade dva instinkta- majčinski i onaj za preživljavanjem. Kada sam bila u sukobu sa cijelom planetom. Dani kojima nisam vidjela kraj. A i oni su prošli.

Nekada sam ih nazivala problemima. Danima koji su od problema satkani. Nisam vidjela rješenja. Činilo mi se da nikada neće proći i da će samo postati gore. Ono što bi me uvijek trglo je pomisao da neko drugi ima veće probleme od mene. I to bi me svaki put natjeralo da dignem glavu i razbistrim um.

Kada sam ronila suze zbog operacije na koju je otišao moj jednomjesečni sin vidjela sam jednu majku u čekaonici. Prišla sam joj lagano, takla je po ramenu i upitala zvog čega plače. Odgovorila mi je da je njen sin jednostavno prestao da komunicira sa njima. Čisto tako, jedne večeri se ugasio. I sada leži na aparatima. Ne znaju šta mu je ni kako da mu pomognu.

Osjetih se sebičnom zbog sopstvenog bola jer mi se iz operacione sale vraća bebac od mjesec dana, sa otklonjenom tegobom. Potpuno zdrav. Gledavši u ona vrata operacionog bloka pomislila sam na sve one majke koje nikada nisu dočekale da zagrle i utješe svoju uplašenu djecu. Jer su ih baš iza tih vrata izgubile. A moje dijete je živo i zdravo. Raduj se! Ne plači! Ošamarih se u mislima.

Bilo je i onih dana kada sam u hodu spavala jer nisam imala kad da se ispružim. Kada sam plakala od umora i želje da barem 5 minuta provedem nasamo u toaletu. Kada mi se potkradala misao da za ulogu majke ipak nisam stvorena jer sve druge lakše preguraju majčinstvo od  mene. U nekom momentu trgla bi me misao. Koliko njih želi upravo ovakav umor koji mene obara s nestabilnih nogu? Koliko njih ima samo jednu želju– ne spavati zbog bebe koju su dobile? Zbog onoga što im nedostaje da bi bile potpune. Koje svakog mjeseca rade test na trudnoću, bacaju spravicu na kojoj se ukazala samo jedna, podrugljiva crtica, u kantu za smeće. Zaključaju se i daju sebi par trenutaka koje otplaču u tišini. Daleko od očiju onih koji ih najviše vole. Mrzeći svaku utješnu misao koja do njih dopre. Da ima vremena i da moraju da se opuste. Koje jedva čekaju da maze svoje bebe koje im ne daju da spavaju. Budi zahvalna! Viknuh bez glasa.

Odavno sam ih prestala nazivati problemima. Jer je svaki dodao čvrsti sloj na moj koštani skelet. Zovem ih izazovima. Jer nas pozivaju da se borimo i jačamo. Postanemo snažnije i potpuno nesalomive. Nikada nas lagodnost nije naučila nečemu. Kroz izazove rastemo. A iskreno vjerujem da ih na nesvjesnom nivou biramo. Da bismo postale jače. Naučile više. Dobacile dalje.

Danas znam. Kada dođu ovakvi dani kad su mališani bolesni i kenjkavi a ja imam posla za tri snagatora, da mi je u život stigao još jedan izazov. I da ću ga pregurati. Zahvalim se na lekcijama koje su mi date i životu koji živim. Na snazi koju svakim korakom otkrivam. Izazovima koji nisu ništa drugo do blagoslovi. Na dovoljnoj svjesnosti da ih prepoznam i kad mi je vid zamućen i duša umorna.

Kolumna ,,Gracija”

Kako da promijenite odnos prema osobama koje vas nerviraju

3 dobre osobine postoje u svakom čovjeku. Fokusirajući se na ono što je dobro u ljudima smanjujemo nervozu koja se u nama stvara pri samoj pomisli na na osobu koja nas jako nervira do granice da počinjemo osjećati mržnju. Vaše je samo da budete doslijedni u pozitivnim mislima i da gledate kako se vaš odnos popravlja.

 

Predatori i odgovornost na društvenim mrežama

Društvene mreže su postale idealno mjesto za ,,virtuelni izlazak”, tračanje, ispijanje kafe sa samim sobom, maštanje i zavist zbog tuđeg uspjeha, postignuća, gomile fotografija sa putovanja u egzotične zemlje  (koje, onako u pozamašnoj količini većinu onih koji ih posmatraju dovode do stanja očaja jer isto sebi ne mogu priuštiti) i drugih stvari za koje shvatimo da nam nedostaju tek kad nam se izlistaju na time line-u. Ako li ste unazad nekoliko godina klikali sve što vam se učinilo iole interesantno sigurna sam da imate pregršt raznoraznih predatora koji vam serviraju toliku količinu nepotrebnog sadržaja za vaše živote da na kraju shvatite da ste samo izgubili vrijeme. A kamo sreće da ste tu samo vrijeme ostavili! Obično shvatimo da smo nekako ispijeni kad ugasimo računar.

Postoje predatorske strane koje izbacuju bombastične naslove gdje se tematika samo naslućuje, pa kad vas radoznalost savlada i uđete na sadržaj, dočeka vas ponuda da lajkujete njihovu stranu ili nema čitanja teksta. Ja se tu malo osjetim kao da me neko pribio uza zid i traži poljubac da me pusti. Da je šta korisno i vrijedno ne biše se toliko trudili da nasilnim tehnikama skrenu pažnju. Onaj x u desnom uglu kvadratića koji je luka spasa je toliko majušan da ga na telefonu jedva ili nikako ne možeš potrefiti. U drugom slučaju već si prisilno lajkovao stanu koja će te uredno obavještavati o raznoraznim glupostima, sa estrade, uglavnom, koje ti ama baš ništa ne znače.

Nasilni marketing, koji bar kod mene izaziva efekat gadljivosti na loš pokušaj skretanja pažnje, danas je toliko prisutan i do besvijesti iritantan da se pitam gdje su im marketing menadžeri izučavali zanat?! Onog momenta kada ugledaš natpis tipa ,,Fotografisao se na sopstvenom vjenčanju kada se desilo nešto nevjerovatno!!!” i ti uđeš da vidiš šta se to desilo nekom tamo tipu koji je potpuno nebitan u tvom životu, shvatiš da je samo uletjela ptica u kadar i fotograf je zabilježio da dotični nema prednja dva zuba koji su sijevnuli u momentu čuđenja. Ali si ušao na stranu i povećao čitanost. Izgubio si dragocjeno vrijeme koje si mogao provesti na mnogo korisniji način.

Imaš sreće ako nisi pokupio virus koji sa tvog profila šalje objave kako je u saobraćajnoj nesreći stradao neko iz žirija Granda. Do sad su takvi sahranili ljudi i ljudi iz popularne emisije. A vas će da psuju po svim grupama u kojima ste aktivni, jer virus dijeli lažne objave u vaše ime. I onda se polomite da očistite računar. O tome koliko ćete se iznervirati, da ne govorim.

Već neko vrijeme isključujem svaku stranu koja mi servira ovakve sadržaje, a i ljude koji se na iste pale i dijele ih. Apelujem na kakvu peticiju da alati marketinga prođu kroz kontrolu prije objava.

Druga vrsta predatora su sve popularniji samoprozvani učitelji životnih vještina koji rješavaju životne probleme i prosipaju filozofije života koje ni sami ne žive. Hoćeš da budeš life coach? Živi to što pričaš i nikakva ti reklama za to neće trebati! Tvoj život je najbolja preporuka za ono što propagiraš. Furaš da trebamo savladati ego a dnevno izbacis desetak fotografija sa poprsjem i kičmom na S. To nije dobro za samu kičmu jer se na taj način ukliještaju pršljenovi i možeš da dobiješ diskus, mada zadnjica bolje izgleda, priznajem. Pućiš usne da nakvasaju, pokazuješ savršenstvo od svog života, a ustvari imaš ego veliki k’o kuća kome je dnevno potrebno nekoliko porcija lajkova i pohvala kako si dobra riba!

Ničiji život nećeš promijeniti svojim fascinantnim i prenapucanim izgledom. Možeš ljude podstaći na promjenu ako pokažeš ispunjenje sopstvenog života. Sna. Ideala. Znanje i iskustvo su ono što daje rezultate, a ne selfiji sa raznoraznih pozicija iz tvoje kuće. Ne poznajem rad nijednog velikog i istinskog gurua koji je propagirao više sebe od samog programa koji promoviše i dobrobiti koje taj isti program može donijeti. Ni teta Louise Hay, Deepak Chopra, Van Dajer, a bome ni oni iz nekih davno prošlih vremena. Ugledaj se na njih.

Oni koji histerično objavljuju kako će pravda jednom doći po svoje, kako znaju ko ih ogovara, radi im iza leđa, najavljuju čistku liste prijatelja jer ih ovi ne podržavaju u tome što rade su najnesrećnija kategorija. Ispunjenje duše neće naći na ovaj način, al ne odustaju od trovanja drugih svojim mislima koje trebaju biti samo njihove. Živi i pusti druge da žive.

Na kraju, tvoj privatni život do u detalje zaista nikoga ne zanima. Za to služe prijatelji od krvi i mesa. Pozovi ih telefonom i izjadaj se. Njima je zaista stalo do tebe. Ja ti ne mogu pomoći ako ne želiš pomoći samom sebi. A i dovoljno sam odgovorna da poznajem opasnost sagledavanja problema iz sopstvenih cipela i sa površnim informacijama u vidu bijesne izjave. Ja čak ni ne znam o čemu pričaš?! Zašto mi onda to serviraš? Opet zbog potvrda. Lajkova. Hrane za posrnuli ego. Ili da indirektno skreneš pažnju određenoj osobi (uradi to onda direktno). Svako je odgovoran za sopstveni život i sami nosimo krivicu ako dozvolimo da nam ga drugi kroje. To je stvar izbora. Biraj svoje izbore.

Oni koji objavljuju šta jedu, piju baš svakog dana za sva tri obroka, koji objavljuju baš svaki korak kuda idu , pa makar i namjeru da idu negdje (,,baš mi se šeta/meditira/jede”) su kategorija za brzo prelistavanje. Ako ti se meditira- meditiraj. Jede- jedi. Čita- čitaj. Spava- spavaj. Ne gubi vrijeme na objašnjavanju i pojašnjavanju nečega što se mase ljudi, kojima izlaziš na pregledu dnevnih dešavanja, tiče. Ako imaš potrebu da neko poseban ovo zna, budi hrabar. Pošalji mu privatnu poruku.

Ako prepoznate bilo koga od ovih par tipova predatora sa društvenih mreža imam samo jedan savjet u 3 riječi: unfollow page, leave the group, block person.

Da biste mirne duše i čiste savjesti uradili neka od ova tri koraka postavite sebi tri prosta pitanja: Da li ovo ima ikakvog značaja za moj život? Da li i kako ja toj osobi mogu da pomognem? Jesam li nešto iz ovoga korisno dobio?

Ako su sva tri odgovora NE vratite se na prethodni korak. Sačuvali ste živce, vrijeme i dragocjenu životnu energiju.

Dijelite lijepe stvari. Priče. Informacije. Pa čak i one manje lijepe, strašne i tužne ako time možete nekome pomoći ili povećati svjesnost o nekom problemu. Budite odgovorni za sadržaj koji dijelite. To je ono što servirate svojim prijateljima.

 

 

 

Sjećam se

Sjećam se… kiša je rominjala baš kao i svaki put kada je najavljivala nešto posebno. Padala je danima. Volim kišu koja spira prljavštinu sa duše i čisti vazduh da postane lakši za disanje. Čekala sam te petnaest dana prije nego što si u moj život ušetala. Kroz prorez na mom stomaku.

Sa sobom si donijela svjetlost Sunca i njegovu toplinu. A duša se raspukla kao zreli nar. Do tada nisam ni znala šta se u njoj krije. U koliko slojeva srce omotava i koliko je kadra da ponese. Dok nisi došla ti.

Sjećam se… mirisala si na novi život. Božansku kreaciju. Bila si savršen nastavak mog postojanja. Moj kod  u tebi utkan. Najveći dar koji sam mogla da stvorim. Savršeni smotuljak ispod srca. Mazila sam te obrazom. Nosom. Udisala ljepotu. Upijala svaki atom malog bića. Od kose s kojom si se rodila, nosića sa dva mala proreza, do prstiju čvrsto umotanih koje sam priželjkivala ljubiti.

Tog dana je i ljeto došlo. Sa sobom si donijela miris jagoda i joda iz mora. Najavila bure i olujne vjetrove. Velike kiše i poplave. Nekoliko pogleda sa dna bunara i penjanje ka izvoru svjetlosti. Sve ono za šta sam mislila da kadra nisam prevazići.

Stisnula si moju u svojoj malenoj šaci i povela me na put. Onaj koji se nikada ne završava kada jednom počne. Put spoznaje širine i dubine sopstvene duše. Sazdala me od najčvršće opeke. Potjerala da trčim do najdaljih daljina i izdržim pustinjske suše. Naučila me da se preupustim i da pustim. Da otvorim oči sada i živim sadašnji momenat. Punim plućima.

Sjećam se… milovala sam tvoju usnulu glavu i dala ti čvrsto obećanje…

Pokazaću ti da su čuda moguća ako dovoljno u njih vjeruješ i dopustiš im da se dese. Vidjećeš da vile postoje i da od tvojih snova najljepše vezove tkaju.Popeću se na najvišu planinu da bi tvoj pogled ka nebesima otišao. Da glavu nikada ne spustiš. Jer u mom životu ne postoji čarobnije biće od tebe.

Nosiš magiju života. Jedinstveno tkanje po volji svemira. Ja sam stvorila tebe. Ti si oblikovala mene.

Sjećam se… topli povjetarac je dunuo kroz odškrinut prozor u bolničkoj sobi. Gledale smo se po prvi put. Moja duša je poželjela dobrodošlicu tvojoj duši. Tog dana dala sam ti čvrsto obećanje. Da ću te kroz život voditi sve dok moji otisci ne postanu mali za tvoja stopala.  A kad ti prsti pobjegnu preko ivice otiska nastavićeš da tražiš svoje staze. U visinama. Među zvijezdama.

Ja ću uvijek biti tu. Dok god dišem i postojim. Da uhvatim tvoj pogled ako se preko ramena okreneš. Ruke da raširim kada mi u zagrljaj potrčiš. Leđa, da dio tvojih briga uzmem i pretvorim ih u najdivnije životne lekcije.

Jednog dana sjetiću se. Ovog podneva kad smo krenuli na tvoju rođendansku zabavu. Kad si bila ponosna i uzbuđena! U roze haljinici i mašnom u kosi koju smo pažljivo namjestile. Bila si drugačija. Nikad toliko svoja. I nikad toliko sjajna kao danas. Okrenula si misli na onu stranu na gdje je sve svijetlije. A tvoja radost je milovala cijelo moje biće.

Svaki dan sa tobom je dar. U svakom porastem za pedalj više.

Male smrti ljubavne

Gostovanje na http://www.majawu.com u rubrici ,,Bez granica”… prvo predstavljanje Anima Healing autora 🙂

 

Sjećam se kako se gori. Iznutra, iz duše. Do tačke kad počneš da se pretvaraš u očaj. Bez mogućnosti da vidiš išta drugo. Valjda je sagorijevanje dato mladosti koja se iz pepela sa lakoćom iznova rađa.
Ko nije gorio iznutra, kao da nije ni živio. Disao. Postojao. Onaj ko se od ljubavnog plamena cijeli život sklanjao ostaće siromašan za nekoliko malih smrti koje urezuju tragove na srcu na koje se nikada više ne možeš spotaći. Umirala sam nekoliko puta. I isto toliko puta se rađala. Udahnula bih vazduh koji bješe resak, bolan, kao prvi udah novorođenčeta propraćen krikom koji lomi tišinu iščekivanja. I pokaže da je živo.

Ostatak možete pročitati ovdje.