Misija Jelka 2016.

Subota je. Obećala sam ćerki da ćemo okititi jelku, iako je decembar tek kročio u ovu godinu. Doduše, nije se ni razmahao. Kupujem kanap, čipku, bobice, sitne kuglice da pravimo svijećnjake od tegli kojih imamo toliko da bismo mogli da ih prodajemo. Štaviše, napravićemo svijećnjake svima koje inače darujemo za Novu godinu. Nadam se da neće završiti u smeću čim im okrenemo leđa.

Izvukle smo materijal i tegle i napravile desetak aranžmana za police sa knjigama. Moja curica je bila ponosna na svoja tri aranžmana, a i ja! Ne može se tu primjetiti ko je koju osmislio i ukrasio. Uz silikonski pištolj, perlice, stare male kuglice, pijesak, kamenčiće, šišarke, borove iglice, malo čipke i raznorazne kanape i trske jedna obična tegla može da postane predivan ukras na stolu. A što je najljepše, djeca se mogu uključiti u kreiranje i pravljenje ukrasa.

Kićenje jelke je ritual koji ne preskačem. Zamišljala sam da sam nakon uspavljivanja sina izvukla jelku, pustila božićnu muziku, nasula sebi čašu crvenog vina. I kitim jelku. Uživam. No, po starom dobrom Marfiju, stvari obično ne budu onakve kako ih zamišljamo. Umjesto relaksirane večeri sačekana sam sa pitanjem: ,,Mama, kad ćemo da kitimo jelku?!” I dozom nestrpljivosti sa kojom nisam mogla da se borim. Ćerku sam, svakako, vidjela kako sa mnom kiti jelku i pravi ukrase, ali sam njega zamišljala kako spava kao top.

Kakvo crno čekanje! Pojela sam pitu od prethodne večeri kako bih zadovoljila raspjevani želudac i kad sam raskrčila sto i igračke momentalno sam protjerana u ostavu. Da se od tamo ne vraćam praznih ruku. Dovukoh tri paketa ukrasa i radovi započeše. Priključi nam se još jedan par ruku. Svi šire grane I svi nestrpljivi da počnu sa kačenjem ukrasa.

Najsrećniji je bio ovaj zvekan koji je u mojoj mašti spavao dubokim snom. Zgrabio je nisku bobica na koju su se zakačile još neke kugle i jurio uz borbeni poklič kroz kuću. On jurca a ja Boga molim da se ne polomi. A onda otkri one čupave ukrase koji, umjesto na jelci, zadnje 3 godine završe na našim glavama. I nikako da ih bacimo. Izigrava gimnastičarku sa trakom, peca, jurca, jurca, jurca. Štrasa na sve strane. Kuća polako poprima izgled neke kuće poharane kakvim manjim uraganom.Jeste li znali da kuglice sjajno odskaču od zemlje kad ih neko tresne o nju? I da se sa njima može igrati fudbal? Ukoliko izgubite fudbalsku loptu.

Moj entuzijazam slabio je svakog minuta. Spašavale su me samo vesele note koje dopiru do mojih ušiju u pauzi između pokliča i vriskova oduševljenja pri otkrivanju nekog novog blaga iz kutije. U momentu uhvatih samu sebe da jedva čekam da se operacija ,,Jelka 2017.” uskoro završi. Da uključim usisivač i da nestane sve ono što ne pripada tepihu i kauču. Pomislih da nisam trebala da im govorim da ćemo kititi jelku baš te večeri.

A onda moj ljubljeni sinčić donese kuglicu i izrazi želju da doprinese kićenju. ,,Mama, mogu ji?! Mogu ji?” Naravno da možeš! Okači onu kuglicu gdje je smatrao da će najljepše da se smjesti i stade da se oduševljava: ,,Kako je jepooo!!! Jooooj, baš je jepo!” Radujemo se svi njegovom oduševljenju. Kao da je tek tad otkrio da bi mogao da kiti sa nama i da prestane da uništava ukrase. Ukoliko živite u društvu jednog dvogodišnjala savjetujem ono vino prije nego što počnete sa kićenjem jelke. Opušta nerve. Za slučaj da zvekan ipak ne spava dubokim snom.

Kad smo okačili zadnji ukras i upalili svjećice oduševljenje je dostiglo maksimum. Podsjetih se zašto volim ove momente. Dijete u meni se radovalo i usklikivalo: ,,Kako je jepo!”. Lijepo, nego šta. Tu je da nas podsjeti da je ljepše raditi zajedno. Kakav god rezutat bio. Podsjeti me svaki put kad svjetiljke zasvjetlucaju. Na kraju, poenta novogodišnjih praznika i jeste u vremenu koje provodimo zajedno. Baš nas briga ako je jelka nesrazmjerno okićena. Neka je djeca ukrašavaju. Neće na takmičenje.

(Ne možemo samo mi, odrasli, da se zabavljamo, zar ne?)

Skidanje pelena u par skokova

Jeste li se naslušali priča kako ste bili izuzetno pametna beba koja je prije prvog rođendana skinula pelene? Ja sam bila ta beba. I ja sam slušala. Možda i jesam bila natprosječno inteligentan smotuljak, ko će ga znati. Ne dovodim istinitost uspomena u pitanje, al’ meni to, sa ove tačke gledišta, zvuči kao Science Fiction film iz 3050. Sama procedura skidanja pelena mi je najteže pala od svih odvikavanja od bebećih navika.  Doduše, ćerku je odvkavala baka kad je bila kod nje, pa sam tu dužnost, svo zadovoljstvo i zasluge prepisala mojoj mami. Bješe to gotovo za par dana, te nisam ni osjetila kako to može da izgleda. Prihvatila je tutu, a i adapter bez problema i uglavnom smo bez velike pompe skinuli pelene.

Kad sam i sina ovog ljeta poslala kod mame da se druže i združe sa tutom (ili wc šoljom po izboru) očekivala sam da ga vrati sa uspješno savladanim izazovom. Doživjeli smo peh. Bakine čarobne moći kod zvekana nisu urodile plodom. Mali čovjek je riješio da ,,Neće tutu!!!!” I gotovo. Nema rasprave. Neće živ! Sine dragi, ako tebi ne smeta, meni još manje! Niko nije otišao sa pelenama u školu a do veličine šest imaš još malo da guliš, pa kako god hoćeš! Tješila sam se ja tako… Kad bude spreman sam će da traži. Cvrc. Ništa od toga.

Od svega je prvo shvatio da mu je u gaćama ljepše nego u peleni i onda sam imala period jurcanja na wc šolju svakih pola sata. Tutu nikad nije zavolio, kao ni adapter. Trajalo je nekih petnaestak dana dok nije počeo da prijavljuje da hoće da ,,pisi solju”. Onda smo jurili kao sumanuti ko će prije da stigne do wc-a i obavili sve kako Bog zapovijeda. Držim ga tako da ne upadne u šolju, mazim ga po leđima dok on viri kako ide proces otpuštanja onoga što treba da se otpusti, te ,,jesi li završio dušo? Bravo!!! Ćao govance! Vidi, odlazi!” Mašemo, tako, oboje. Oduševljeni. Peremo rukice i nastavljamo sa dnevnim aktivnostima.  Da li trebam da napominjem da je veš mašina u tom periodu radila prekovremeno a pod sijao od ribanja?

Nisam pokušavala na silu da ga odvikavam od pelena. Niti sam ga kažnjavala što se uneredio. Otkako smo pretvorili sve u igru on rado obavlja sve tamo gdje treba. Poznajem puno njih koji su prijetili, kažnjavali a i batinali djecu kad neće na tutu ili ukoliko se unerede u gaće. I djeca su cijeli proces odvikavanja od pelena izuzetno stresno prošla. A dužina odvikavanja na takav način može da rezultira usporavanjem samog procesa.   Djeca fantastično sarađuju kroz igru i od njih možete da dobijete šta god da poželite samo ako se igrate. Oni su prirodno nadareni za učenje i prilagođavanje. Međutim, naredbama, kaznama i prijetnjama možemo samo postići da djeca sarađuju iz straha. A tu se nijedna strana na kraju ne osjeća dobro. Ni roditelji, ni dijete. Zar nije poenta da djeca urade ono što od njih tražimo zato što to zaista žele? Ili nam je samo lakše da dreknemo, zahtijevamo, prijetimo i kažnjavamo da bismo dobili poželjno ponašanje? Koliko god se činilo komplikovanim, igra je ipak lakši način. I ljepši. Nastojim da je koristim kad god želim nešto da postignem.

Tako smo zavoljeli i wc šolju. Igraćući se. Utrkivajući se ko će prije da stigne do nje. Radovali smo se kada bismo ,,posao” odradili da valja. A vremenom se javilo i oduševljenje suvim gaćama i nastojanju da ostanu suve. Do tada je prošlo 15 dana nuđenja WC šolje na svakih pola sata. Sada već ne moram ni da ga nudim. Sam traži. Utrkujemo se i dalje, čisto da bi bilo zabavnije.

Jednom prilikom natrpah se složenim vešom koji sam namjeravala preseliti sa daske za peglanje u ormare. ,,Mamaaaa!!! Bato je skinuo gaće i sam se popeo na šolju!” viče moja ćerka iz kupatila. Ja upadnem u trenutnu paniku zbog toga što bi moglo da se desi. Samo da ne propadne! Da ne padne preko! Bacam veš na krevet i ulijećem u kupatilo, a on sav ozaren: ,,Mamaaaa! Vidiiii! Pisio sam solju saaaam!” Bravo majstore! A sad se drži za mamu barem dok ti guza ne poraste.   Biće nešto od nas.

P.S. Srećno sa skidanjem pelena! Trkajte se do šolje! Do suvih gaća!

Foto : http://baby-recipes.com/wp-content/uploads/2014/02/article_photos_toddler-landing-potty.jpg

Duša svijeta

“Duša svijeta” iz mog pera… osvježavajući skok iz teme roditeljstva. Hvala Momira Anima Mundi i RYL Magazin
,,Volim da posmatram ljude u oči. I to ne u najdivnije boje kojim ih je priroda darovala. Volim gledati pravo u zje­nice. Crnu površinu po sredini oka koja kod svih ljudi na planeti uvijek biva ista. I da nema drugih obilježja, da se raspo­znajemo samo po njima, ne bismo se na prvi pogled mogli ni razlikovati. Bili bismo jedna duša na milion načina ist­kana. Božijom voljom u najrazličitije pletove ispletena.”…

 

Ostatak priče možete pročitati ovdje

 

Voliš li tišinu?

Izvirile su iz starog ormarića u kojem čuvam uspomene. Dvije narukvice, br. 120 i 2. Znak raspoznavanja između majke i novorođene bebe. Da nije tih majušnih krugova možda bih i zaboravila koliko su njihove ručice bile male. Iznenadiše me večeras kad ne čujem njihove glasove. Korake koje prave. Kad nedostaje njihov smijeh više nego ikad. Kad ovu tišinu nema ko da prekine dok smo udubljeni svako u svoje misli. U tišini koja nam je neprirodna i daleka kao neka zemlja u koju nikada nećemo kročiti. Iako ponekad ljekovito prija osluškivati vazduh bez ijednog tona.

Gotovo šest godina ima od prvog dječijeg plača koji se začuo među naša četri zida. I od tog dana više ništa nije bilo isto. Koliko mi god teško ponekad bilo, tišina, iako neophodna, dodaje teret na leđa više. Uši navikle na osluškivanje nikako da se opuste.

Sjećam se prvog razdvajanja od nje. Kao da se u tom momentu odlomio dio duše, a rana na mjestu spajanja nastavila da krvari. Ne znam da li sam se ikada oporavila od tog puta. Niti da mi je ijedno razdvajanje u životu tako teško palo. Iščekivala sam da se vrati i zaciči da te glava zaboli. Na taj zvuk sam navikla. Srastao je sa mnom i tišina više nikada nije bila ista. Ni jednako prijatna. Iako neophodna.

Da imam pravo na samo jednu moć odabrala bih da budem gospodarica vremena. Da ga vratim na one trenutke spoznaje da sam mogla bolje i više. Možda drugačije. Kad sam trčala da se bavim stvarima koje ,,moram” pa shvatim da ipak ništa ne moram. Da zaustavim vrijeme kad sam joj rekla da ćemo poslije da se igramo. Čitamo priču. Šetamo. I da ostavim svo posuđe, veš, usisivač, krpe. Neka stoje. I vrijeme stoji. A mi šetamo. Jurimo se. Odgovaram joj na beskonačna pitanja. Vrijeme ne mrda. Kao što se ne uvećava ni otvor na narukvici raspoznavanja iz porodilišta. Narukvici koju bih sada morala dvostruko da raširim da njihove ruke u njih stanu.

Dala sam sve od sebe. I više od toga. Al’ duši nikad dovoljno vremena. Onih trenutaka koji se pamte. Duša vječito strepi da će neki bitan da joj promakne. Ode u nepovrat baš u momentu dok nam je pogled usmjeren na nešto drugo. Život je, ionako, prepun i jednih i drugih trenutaka. Pogleda na njima i pored njih. I nikada ne možemo vidjeti sve.

Sjećaš li se prvih koraka njihovih malih stopala? Prvog osmjeha? Zagrljaja koji vas ponovo spajaju jednu neodvojivu cjelinu? Mnogi nemaju ni to. Budi zahvalan na svakoj uspomeni, pa čak i najsitnijoj. Mirisu, osmjehu, glasu. Jer uspomene su jedini trag naše prisutnosti.

Kroz njihovo djetinjstvo prolazi kao što hodaš po tankom ledu. Sa pažnjim usmjerenom na svaki bitan detalj oko sebe. Što više uspomena čuvaš, tim si više sebe dao. I više uspomena dobio.

Neka vrijeme stoji dok god njihov glas od mog glasa odgovor traži. Dok god se prema meni okreću. Dok sam im bitnija od ičega na svijetu drugog. Bezbroj je dana pred nama kada neću biti na prvom mjestu. Kada će im sve drugo biti bitnije. Kao u onim momentima kada sam željela da gospodarim vremenom i odabrala čišćenje umjesto odgovora. Pranje prozora umjesto trčanja po plaži. A pravljenje dvorca od pijeska zamijenila brisanjem prašine.

Ali sam srećna! Imam bezbroj trenutaka koje čuvam u duši.  I znam da sam dala sve od sebe da ih bude više. Imam i ključeve od tajnih vrata duše iza kojih krijem sve uspomene. One koje će mi natjerivati suze na oči kada njih dvoje odu za svojim životom i tišina se useli među naša 4 zida kao prinudni gost koji je samovoljno odlučio da ostane duže.

Čuvam dvije narukvice broj 120 i 2. Da ne bih zaboravila kolike su bile ručice koje su krasile. Naša spona. Znak raspoznavanja. Moj ključ od skrivenog mjesta na kojem pažljivo čuvam dokaze sopstvene prisutnosti u njihovom odrastanju.

 

Gracija- iz arhive

Jedan spori dan, molim

Sve na svijetu bih sada dala za jedan spori dan. Onaj kad se sati vuku kao stogodišnja kornjača. Samo da imam vremena da udahnem svaki trenutak i smjestim ga u prošlost, u dovoljno mjesta koje mu pripada. Ovako, sve uspomene izgledaju kao ormar zreo za sređivanje. Sa stvarima natrpanim i pobacanim bez nekog reda i rasporeda.

Zagrlih je tren prije nego što je utonula u san. I sama na pola puta da sklopim oči do ujutru. Spustila sam poljubac na njenu glavu i pustila suzu da polako klizi. Onu toplu, iz bijesa nastalu.

Jer nemam dovoljno vremena. A ni snage u ono vremena koliko mi ostane. Jer sa posla dođem kući cijelih sat i po’ prije spremanja večere za njih dvoje.

Jer su se došunjale slike kad sam je po cijelu noć ljuljala u naručju i pjevušila moju novokomponovanu ,,pile žuto što si ljuto?” Kad nije htjela ni sekunde od mene da se odlijepi.

Jer joj je dio djetinjstva gotov. Kreće na jesen u školu. Stižu nove obaveze koje me negdje plaše jer ne znam gdje da ih uguramo. A znam da ćemo ih ugurati, kao i sve ostale i da će nam pojesti neke druge dragocjene momente.

Jer joj svilena kosa i dan danas miriše kao kad je bila beba. I mljacne u snu koji put kao od prvog dana kad sam je uspavala. A ja zahvalna što me još uvijek traži da se pomazimo pred spavanje.

Kliznu topla izdajica niz moj obraz i skvasi mekani pramen moje kćeri. Prgave naravi i duše mekane kao pamuk. Nisam bila spremna da otvorim ovaj ormar sa pretrpanim i nabacanim uspomenama i emocijama koje prijete da sve izguraju napolje. Htjela sam da vam pišem o nečem sasvim drugom.

Zgrčila mi se utroba baš kao one noći kad je bilo vrijeme da izađe iz mene, a ona je tvrdoglavo odbijala to da učini. Mame su plačkave s vremena na vrijeme, valjda. Vidim moju mamu. Sjetim se moje bake. Svaka redom bi otplakala onda kad to ne očekuje. Kad nas osjećanja satjeraju u kut. Dođe mi da se izvičem na Univerzum da zaustavi planetu dok ne izvršim sve zašta sam se obavezala. Na šta me život obavezao. Da onda mogu mirno da uživam u njenom odrastanju.

Njen rast od prvog udaha odvijao se kao film. Scene su iskakale nasumično. Prvo privijanje na grudi i osjećaj savršenstva pored sveg bola koji mi je kidao isječenu utrobu. Prvi smješak u snu petog dana disanja. Prva ozbiljna asistencija u kuhinji. Prvi crtež djevojčice koja je na djevojčicu baš zaličila. Sa sve 4 noge. Prva simpatija iz vrtića. Disanje na mojim grudima. Zagrljaj i stisak ,,da pukneš!” kad smo se vidjele nakon 15 dana razdvojenosti. Njen ponos kad je došla po mene i brata u porodilište. Prvih 11 koraka od stola do kauča.

Ni slike nisu htjele da se zaustave da na miru uživam u njima. Smjenjivale su se brzo. Baš kao i dani u kojima živim. U kojima ni za dubok uzdah vremena nemam.

Grli i ljubi. Pred spavanje. U snu. Kad se probudi. Kad god ti padne na pamet. Dok god ne počne da se otima i crveni zbog tvojih poljubaca. 

Molim Boga. Univerzum… koga god. Da svakoj mami da dane spore kao kornjače. Za svaku uspomenu da napravi dovoljno mjesta u duši. Kad posegne za jednom da ne poispadaju one nagurane, bez nekog reda, u nedostatku vremena natrpane. Baš kao što su noćas moje.

 

Kolumna u ,,Graciji” br.77

Suze- znak slabosti ili prirodni sistem za iscjeljivanje?

Vijekovima, u našem društvu, suze su obilježavane kao znak slabosti. Posebno kod muškaraca kojima se muškost mjerila sposobnošću da sve u sebi zadrže i ne puste ni gram soli kroz oči za cijeli život svoj. Balkane moj! Da znaš kako si osakatio emotivni skelet cijelih generacija potr’o bi sva glupa pravila koja si ikada društvu nametnuo.

Od momenta kada dođemo na ovaj svijet naše postojanje prate suze. Plačemo kad se rađamo – tako znaju da je sve kako treba kad se rodimo. Plač novorođenčeta prati olakšavajući uzdah svih u porođajnoj sali. Bebe plaču najviše. Dok su još uvijek tako male one su u vezi sa prirodnim sistemom za iscjeljivanje. A jedno od najčešćih pitanja sa kojim se svaka majka nosi je: ,,Zašto beba plače?”

Plače jer je gladna, žedna, uneređena. Jer joj treba naše prisustvo. Jer je usamljena i uplašena. Za malu bebu je stresno kada čuje jak zvuk ili se najednom upali svijetlo. Trauma je i istiskivanje iz tople materice kroz porođajni kanal i dolazak u jedan sasvim nepoznati svijet. Oni nemaju znanje kojim mogu da objasne sve promjene koje se oko njih dešavaju. Bebe koje su bile odvojene od majki nakon porođaja ili u bilo kom drugom momentu imaju još i veću dozu stresa, straha i traume. Plač je za bebe neophodan jer oslobađa njihovo tijelo napetosti.

A šta mi radimo kad počnu da plaču? Nosimo u naručju. Guramo varalice u usta. Dojimo ,,na zahtjev” iako znamo su siti. Pjevamo, zamajavamo. A kada su stariji obavezno podviknemo: ,,Ne plači!” Radili su tako svi. Generacijama unazad. Cijeli pokret koji je bio usmjeren da smiri potomstvo. Prekine plač i zaustavi suze. Ono što nam je Bog dao na dar da olakšamo dušu.

Parafraziraću sada jedan dio iz Aware Parenting kursa fantastične Marion Rose koji najbolje oslikava ovo što želim da pojasnim: ,,Zamislite da ste na poslu doživjeli nešto jako neprijatno i na ivici ste suza. Dolazite kod prijatelja i sve što želite je da vas sasluša. A on, umjesto da vam pruži utjehu i saosjećajnost te čuje kako se osjećate radi sljedeće: pjeva vam. Gura hranu u usta. Digne vas i ljulja misleći da će vam od toga biti bolje. A vi biste samo da vas sasluša. I u jednom momentu odustajete i prestanete da se nadate da će vas ikada saslušati. ” Tako je i sa bebama i djecom. Naviknu se da zaustavljaju suze zbog neprijatnih emocija raznoraznim načinima na koje smo ih navikli- cuclom, flašicom, nosanjem, pjevanjem ili ostavljanjem u drugoj prostoriji dok se plač ne utiša i potpunim ignorisanjem plača.

Da li znate da emocije nikuda ne odu kada ih prekinemo? One su i dalje tu i rovare po organizmu. Potisnute emocije su rasadnik bolesti koje se razvijaju tokom cijelog života.

Djeca koja su nosana su ona djeca koju mjesto ne drži. Noću se često bude ili nemirno spavaju. Oni koji su sa flašicama i cuclama prekidali plač imaju stalno potrebu da drže nešto u ustima. Djeca koja su hranjena na svaki plač, iako su siti, lako će polaziti za hranom kad god se osjećaju uznemireno. Djeca koja su ostavljana da plaču sama i ignorisana odrastaju u ljude koji su povučeni i lako ,,odlutaju” u mislima.

Kada beba plače i ukoliko smo sigurni da su sve njene potrebe zadovoljene (nisu gladne, žedne, uneređene i ništa ih ne boli) onda one plačom žele da nam stave do znanja da im treba naša blizina. Žele da nam se požale. A mi trebamo da budemo tu za njih. Da im držimo ruku, gledamo u oči i ponavljamo da smo tu za njih i da ih volimo. Slušamo. Beba će možda plakati više kao i svi mi koji jednom nađemo ventil i način da se izduvamo. Ali će vremenom početi da spava bolje. Da bude mirnija i bolje raspoložena.

Oboje djece koje sam rodila su nošeni u naručju dokle god sam imala snage da ih tako smirujem i uspavljujem. Operisani su oboje u uzrastu od mjesec dana života zbog prepone kile i nisu smjeli da se naprežu. Strogo mi je podvučeno da ne smiju da plaču jer se tako naprežu i boli ih još više. Ćerki sam gurala cuclu u usta. Nisam znala za bolje ni drugačije, a voljela bih da jesam. Da sam nakon operacije mogla da ih ,,isplakujem” svakog dana ne bismo li se svi skupa iscjelili od trauma koje nam je težak period za nama donio. Mog sina mjesto ne drži. Ćerka se skoro malo smirila. Ona i dan danas trpa stvari u usta i gricka nokte. On se i nakon 2,5 godine zna noću buditi i tražiti flašicu.

Upoznala sam se nedavno sa metodom iscjeljivanja kroz suze i ,,igre povezivanja” o kojima ću da pišem drugi put. Kad sam počela da primjenjujem u odnosu između mene i djece stvari su počele da se mijenjaju. Plakali su laganije i više i postali mirniji i nasmijaniji. Spavaju bolje. Jedu koliko im je dovoljno. Ja sam shvatila zašto mi ruka leti na slatkiše kad god osjećam napetost. Zbog čega burno reagujem kad vidim da se neko pravi da me ne čuje. Sada nastojimo nadoknaditi ono što nismo znali. Doduše, nikad nije kasno za otpuštanje emocija koje nam kopaju po duši.

Zamislite da možete da se isplačete svaki put kad vam je teško i sjetite se kako se lijepo osjećate kada vam suze isperu dušu. Ni naša djeca nisu drugačija. A ni bebe. Pustite ih da otplaču svoje i držite ih za ruku. Ponavljajte da ste tu za njih, da ih volite i slušate. Ne dozvolite da izgube vezu sa svojom prirodom i zaborave da su suze put olakšanja duše. Biće mnogo zdraviji i srećniji.

Ne osjećajte krivicu zbog toga što niste umjeli ni znali drugačije. Pošaljite sebi ljubav i saosjećajnost i napravite promjenu sada. Malim koracima, jer ništa nije za tren nastalo pa ni za tren ne može ni da ode. Dajte sebi i djeci priliku da svaki naredni dan bude drugačiji. Laganiji i ljubavniji. Pružite sebi zadovoljstvo da se isplačete kao kiša. Ona nakon koje je vazduh čistiji, mirisniji i lakši za udisanje.

Stvar izbora

Rodi se jednom dan u kojem sve dobije jasan smisao. Kiša zimi u planini, baš onda kad očekuješ krupne snježne pahulje. U danima kad nisi ni svjesna koliko ti prija da u toplini prostorije uživaš u mirisu vruće kafe i dobovanju kapi o prozorsko okno. Da samo budeš prisutna u svakoj misli koja se u tvom umu stvori. Svakom koraku koji napraviš. Kao kad hodaš po klizavom ledu i fokusiraš se samo da održiš ravnotežu. I shvatiš kako u trenucima balansiranja na klizavom tlu odmaraš od misli koje ti se po glavi svakodnevno roje.

Diši duboko i upijaj. Svaku kap. Mirisnu notu. Minute koji se vuku. Jer ti je s razlogom dato da zakočiš i odmoriš.

Nađem smisao i u onom danu kada me sa posla isprate vratolomije. A kući dočekaju zahtjevni mališani. Kada nakon zagrljaja, poljubaca i virenja u kese koje sam iz prodavnice donijela uslijede zahtjevi… Daj mama vode…  Soka… Šta si mi kupila… Kad ćeš mi kupiti… Što mi nisi kupila… Kada ćemo da živimo u Kini… Ko ti je ljepši, bato ili ja… Sve dok nastojim da sa visokih potpetica ne opalim na nos u pokušaju da udovoljim svima, dok voda iz džezve polako uvire. I od preostale količine skuvam pola šoljice koju nosim sa sobom po kući koju pokušavam dovesti u red. Ili uz ulicu ako se ekipi baš ide u šetnju. Da – kafenišem uz ulicu. Niz ulicu. Nisam ni svjesna kad sam je popila.

Ima smisla i u ovakvom pomjeranju granica kada shvatimo koliko možemo. Čestitaj sebi na pet pari nevidljivih ruku kojima stižeš baš sve. Jer, ne može to baš svako. Svakome nije ni dato.

Kada mi djeca pošandrcaju pred spavanje, počnu da se kikoću, glupiraju, skaču, ja im se pridružim. A nekad me to tako nerviralo! Ma, trebaju da idu na spavanje, neću ih uspavati do 11 sati! Tako je. Sad im se pridružim. Glupiram se. Skačem. Smijem se. Kikoćem. Dišem duboko. Smije mi se svaka pora na koži. Svaka ćelija u organizmu. A oni zadovoljni! Oslobođeni prijetnje da ću početi da vičem i da ću prekinuti zabavu.

U redu je cičati. Smijati se. Skakati. Mama se smije. Mama ciči. To je dobro. Ništa loše neće da se desi. Neće “o’plakati” ako se budu previše smijali. Ne postoji previše smijeha. On je uvijek dobar.

Kad mi se plače, plačem. Ne gutam suze. Ne pravim se da sam jaka. Ne puštam da so iz očiju ostane unutra i nagriza mi dušu. Mama je tužna zbog toga i toga. I suze su dobre. S njima odlazi višak tereta sa duše i čini da se lakše ispravi. Ima i takvih momenata u životu. Kad plačeš. I imaš potrebu da se iza osmijeha ne kriješ. Iza onoga “sve je u redu”, kad nije.

Oni znaju da je u redu plakati. Jer Bog nam je dao suze da njima brišemo višak tereta koji nosimo. Ko sam ja da kažem da suze nisu dobre, kad znam da iscjeljuju?!

Puštam ih da plaču kad im se plače. Ne vičem na njih da prestanu. Ne kažem im da samo slabići plaču. Jer znam mnogo nejakih iza kamenih lica i mnogo snažnih duša iza obraza koje su suze s vremena na vrijeme kvasile. Plačite djeco. To je dobro. Biće vam poslije lakše. Plačem i ja i nisam postala slaba. Jedino mi je duša lakša i čistija.

Uživam i u rijetkim danima kada ne moram ništa. Ni da ustanem iz tople postelje u određeni sat. Ništa da radim. Nikuda da idem. Kad mogu da buljim u jednu tačku koliko me volja. Da čitam, bez prekida. Dok ne počne da mi se manta od gladi. I uživam. Bez trunke krivice što se izležavam. Kad dopustim da sam samoj sebi dovoljna. I da mi ne treba niko i ništa da taj dan bude potpun. Jer ga punim udisajima. Odmorom. Melodijom koju pjevušim otkako oči otvorim. Ne bih li zaustavila um koji mi je već napravio raspored.

Sve je stvar izbora. Lijep ili ružan dan. Suze ili smijeh. Odmor ili akcija. Biti svoj i raditi ono što ti prija ili ispunjavati svoja i tuđa pretjerana očekivanja. Biti zadovoljan i živjeti u ljepoti sopstvenog izbora je najbolja lekcija koju djeci možemo priuštiti. Ja svoju djecu, svakako, želim vidjeti srećne i nasmijane. Zadovoljne i voljene. Počela sam od sebe. A oni uče svakim danom.

Kolumna u Graciji br.78