Jedan spori dan, molim

Sve na svijetu bih sada dala za jedan spori dan. Onaj kad se sati vuku kao stogodišnja kornjača. Samo da imam vremena da udahnem svaki trenutak i smjestim ga u prošlost, u dovoljno mjesta koje mu pripada. Ovako, sve uspomene izgledaju kao ormar zreo za sređivanje. Sa stvarima natrpanim i pobacanim bez nekog reda i rasporeda.

Zagrlih je tren prije nego što je utonula u san. I sama na pola puta da sklopim oči do ujutru. Spustila sam poljubac na njenu glavu i pustila suzu da polako klizi. Onu toplu, iz bijesa nastalu.

Jer nemam dovoljno vremena. A ni snage u ono vremena koliko mi ostane. Jer sa posla dođem kući cijelih sat i po’ prije spremanja večere za njih dvoje.

Jer su se došunjale slike kad sam je po cijelu noć ljuljala u naručju i pjevušila moju novokomponovanu ,,pile žuto što si ljuto?” Kad nije htjela ni sekunde od mene da se odlijepi.

Jer joj je dio djetinjstva gotov. Kreće na jesen u školu. Stižu nove obaveze koje me negdje plaše jer ne znam gdje da ih uguramo. A znam da ćemo ih ugurati, kao i sve ostale i da će nam pojesti neke druge dragocjene momente.

Jer joj svilena kosa i dan danas miriše kao kad je bila beba. I mljacne u snu koji put kao od prvog dana kad sam je uspavala. A ja zahvalna što me još uvijek traži da se pomazimo pred spavanje.

Kliznu topla izdajica niz moj obraz i skvasi mekani pramen moje kćeri. Prgave naravi i duše mekane kao pamuk. Nisam bila spremna da otvorim ovaj ormar sa pretrpanim i nabacanim uspomenama i emocijama koje prijete da sve izguraju napolje. Htjela sam da vam pišem o nečem sasvim drugom.

Zgrčila mi se utroba baš kao one noći kad je bilo vrijeme da izađe iz mene, a ona je tvrdoglavo odbijala to da učini. Mame su plačkave s vremena na vrijeme, valjda. Vidim moju mamu. Sjetim se moje bake. Svaka redom bi otplakala onda kad to ne očekuje. Kad nas osjećanja satjeraju u kut. Dođe mi da se izvičem na Univerzum da zaustavi planetu dok ne izvršim sve zašta sam se obavezala. Na šta me život obavezao. Da onda mogu mirno da uživam u njenom odrastanju.

Njen rast od prvog udaha odvijao se kao film. Scene su iskakale nasumično. Prvo privijanje na grudi i osjećaj savršenstva pored sveg bola koji mi je kidao isječenu utrobu. Prvi smješak u snu petog dana disanja. Prva ozbiljna asistencija u kuhinji. Prvi crtež djevojčice koja je na djevojčicu baš zaličila. Sa sve 4 noge. Prva simpatija iz vrtića. Disanje na mojim grudima. Zagrljaj i stisak ,,da pukneš!” kad smo se vidjele nakon 15 dana razdvojenosti. Njen ponos kad je došla po mene i brata u porodilište. Prvih 11 koraka od stola do kauča.

Ni slike nisu htjele da se zaustave da na miru uživam u njima. Smjenjivale su se brzo. Baš kao i dani u kojima živim. U kojima ni za dubok uzdah vremena nemam.

Grli i ljubi. Pred spavanje. U snu. Kad se probudi. Kad god ti padne na pamet. Dok god ne počne da se otima i crveni zbog tvojih poljubaca. 

Molim Boga. Univerzum… koga god. Da svakoj mami da dane spore kao kornjače. Za svaku uspomenu da napravi dovoljno mjesta u duši. Kad posegne za jednom da ne poispadaju one nagurane, bez nekog reda, u nedostatku vremena natrpane. Baš kao što su noćas moje.

 

Kolumna u ,,Graciji” br.77

Suze- znak slabosti ili prirodni sistem za iscjeljivanje?

Vijekovima, u našem društvu, suze su obilježavane kao znak slabosti. Posebno kod muškaraca kojima se muškost mjerila sposobnošću da sve u sebi zadrže i ne puste ni gram soli kroz oči za cijeli život svoj. Balkane moj! Da znaš kako si osakatio emotivni skelet cijelih generacija potr’o bi sva glupa pravila koja si ikada društvu nametnuo.

Od momenta kada dođemo na ovaj svijet naše postojanje prate suze. Plačemo kad se rađamo – tako znaju da je sve kako treba kad se rodimo. Plač novorođenčeta prati olakšavajući uzdah svih u porođajnoj sali. Bebe plaču najviše. Dok su još uvijek tako male one su u vezi sa prirodnim sistemom za iscjeljivanje. A jedno od najčešćih pitanja sa kojim se svaka majka nosi je: ,,Zašto beba plače?”

Plače jer je gladna, žedna, uneređena. Jer joj treba naše prisustvo. Jer je usamljena i uplašena. Za malu bebu je stresno kada čuje jak zvuk ili se najednom upali svijetlo. Trauma je i istiskivanje iz tople materice kroz porođajni kanal i dolazak u jedan sasvim nepoznati svijet. Oni nemaju znanje kojim mogu da objasne sve promjene koje se oko njih dešavaju. Bebe koje su bile odvojene od majki nakon porođaja ili u bilo kom drugom momentu imaju još i veću dozu stresa, straha i traume. Plač je za bebe neophodan jer oslobađa njihovo tijelo napetosti.

A šta mi radimo kad počnu da plaču? Nosimo u naručju. Guramo varalice u usta. Dojimo ,,na zahtjev” iako znamo su siti. Pjevamo, zamajavamo. A kada su stariji obavezno podviknemo: ,,Ne plači!” Radili su tako svi. Generacijama unazad. Cijeli pokret koji je bio usmjeren da smiri potomstvo. Prekine plač i zaustavi suze. Ono što nam je Bog dao na dar da olakšamo dušu.

Parafraziraću sada jedan dio iz Aware Parenting kursa fantastične Marion Rose koji najbolje oslikava ovo što želim da pojasnim: ,,Zamislite da ste na poslu doživjeli nešto jako neprijatno i na ivici ste suza. Dolazite kod prijatelja i sve što želite je da vas sasluša. A on, umjesto da vam pruži utjehu i saosjećajnost te čuje kako se osjećate radi sljedeće: pjeva vam. Gura hranu u usta. Digne vas i ljulja misleći da će vam od toga biti bolje. A vi biste samo da vas sasluša. I u jednom momentu odustajete i prestanete da se nadate da će vas ikada saslušati. ” Tako je i sa bebama i djecom. Naviknu se da zaustavljaju suze zbog neprijatnih emocija raznoraznim načinima na koje smo ih navikli- cuclom, flašicom, nosanjem, pjevanjem ili ostavljanjem u drugoj prostoriji dok se plač ne utiša i potpunim ignorisanjem plača.

Da li znate da emocije nikuda ne odu kada ih prekinemo? One su i dalje tu i rovare po organizmu. Potisnute emocije su rasadnik bolesti koje se razvijaju tokom cijelog života.

Djeca koja su nosana su ona djeca koju mjesto ne drži. Noću se često bude ili nemirno spavaju. Oni koji su sa flašicama i cuclama prekidali plač imaju stalno potrebu da drže nešto u ustima. Djeca koja su hranjena na svaki plač, iako su siti, lako će polaziti za hranom kad god se osjećaju uznemireno. Djeca koja su ostavljana da plaču sama i ignorisana odrastaju u ljude koji su povučeni i lako ,,odlutaju” u mislima.

Kada beba plače i ukoliko smo sigurni da su sve njene potrebe zadovoljene (nisu gladne, žedne, uneređene i ništa ih ne boli) onda one plačom žele da nam stave do znanja da im treba naša blizina. Žele da nam se požale. A mi trebamo da budemo tu za njih. Da im držimo ruku, gledamo u oči i ponavljamo da smo tu za njih i da ih volimo. Slušamo. Beba će možda plakati više kao i svi mi koji jednom nađemo ventil i način da se izduvamo. Ali će vremenom početi da spava bolje. Da bude mirnija i bolje raspoložena.

Oboje djece koje sam rodila su nošeni u naručju dokle god sam imala snage da ih tako smirujem i uspavljujem. Operisani su oboje u uzrastu od mjesec dana života zbog prepone kile i nisu smjeli da se naprežu. Strogo mi je podvučeno da ne smiju da plaču jer se tako naprežu i boli ih još više. Ćerki sam gurala cuclu u usta. Nisam znala za bolje ni drugačije, a voljela bih da jesam. Da sam nakon operacije mogla da ih ,,isplakujem” svakog dana ne bismo li se svi skupa iscjelili od trauma koje nam je težak period za nama donio. Mog sina mjesto ne drži. Ćerka se skoro malo smirila. Ona i dan danas trpa stvari u usta i gricka nokte. On se i nakon 2,5 godine zna noću buditi i tražiti flašicu.

Upoznala sam se nedavno sa metodom iscjeljivanja kroz suze i ,,igre povezivanja” o kojima ću da pišem drugi put. Kad sam počela da primjenjujem u odnosu između mene i djece stvari su počele da se mijenjaju. Plakali su laganije i više i postali mirniji i nasmijaniji. Spavaju bolje. Jedu koliko im je dovoljno. Ja sam shvatila zašto mi ruka leti na slatkiše kad god osjećam napetost. Zbog čega burno reagujem kad vidim da se neko pravi da me ne čuje. Sada nastojimo nadoknaditi ono što nismo znali. Doduše, nikad nije kasno za otpuštanje emocija koje nam kopaju po duši.

Zamislite da možete da se isplačete svaki put kad vam je teško i sjetite se kako se lijepo osjećate kada vam suze isperu dušu. Ni naša djeca nisu drugačija. A ni bebe. Pustite ih da otplaču svoje i držite ih za ruku. Ponavljajte da ste tu za njih, da ih volite i slušate. Ne dozvolite da izgube vezu sa svojom prirodom i zaborave da su suze put olakšanja duše. Biće mnogo zdraviji i srećniji.

Ne osjećajte krivicu zbog toga što niste umjeli ni znali drugačije. Pošaljite sebi ljubav i saosjećajnost i napravite promjenu sada. Malim koracima, jer ništa nije za tren nastalo pa ni za tren ne može ni da ode. Dajte sebi i djeci priliku da svaki naredni dan bude drugačiji. Laganiji i ljubavniji. Pružite sebi zadovoljstvo da se isplačete kao kiša. Ona nakon koje je vazduh čistiji, mirisniji i lakši za udisanje.

Stvar izbora

Rodi se jednom dan u kojem sve dobije jasan smisao. Kiša zimi u planini, baš onda kad očekuješ krupne snježne pahulje. U danima kad nisi ni svjesna koliko ti prija da u toplini prostorije uživaš u mirisu vruće kafe i dobovanju kapi o prozorsko okno. Da samo budeš prisutna u svakoj misli koja se u tvom umu stvori. Svakom koraku koji napraviš. Kao kad hodaš po klizavom ledu i fokusiraš se samo da održiš ravnotežu. I shvatiš kako u trenucima balansiranja na klizavom tlu odmaraš od misli koje ti se po glavi svakodnevno roje.

Diši duboko i upijaj. Svaku kap. Mirisnu notu. Minute koji se vuku. Jer ti je s razlogom dato da zakočiš i odmoriš.

Nađem smisao i u onom danu kada me sa posla isprate vratolomije. A kući dočekaju zahtjevni mališani. Kada nakon zagrljaja, poljubaca i virenja u kese koje sam iz prodavnice donijela uslijede zahtjevi… Daj mama vode…  Soka… Šta si mi kupila… Kad ćeš mi kupiti… Što mi nisi kupila… Kada ćemo da živimo u Kini… Ko ti je ljepši, bato ili ja… Sve dok nastojim da sa visokih potpetica ne opalim na nos u pokušaju da udovoljim svima, dok voda iz džezve polako uvire. I od preostale količine skuvam pola šoljice koju nosim sa sobom po kući koju pokušavam dovesti u red. Ili uz ulicu ako se ekipi baš ide u šetnju. Da – kafenišem uz ulicu. Niz ulicu. Nisam ni svjesna kad sam je popila.

Ima smisla i u ovakvom pomjeranju granica kada shvatimo koliko možemo. Čestitaj sebi na pet pari nevidljivih ruku kojima stižeš baš sve. Jer, ne može to baš svako. Svakome nije ni dato.

Kada mi djeca pošandrcaju pred spavanje, počnu da se kikoću, glupiraju, skaču, ja im se pridružim. A nekad me to tako nerviralo! Ma, trebaju da idu na spavanje, neću ih uspavati do 11 sati! Tako je. Sad im se pridružim. Glupiram se. Skačem. Smijem se. Kikoćem. Dišem duboko. Smije mi se svaka pora na koži. Svaka ćelija u organizmu. A oni zadovoljni! Oslobođeni prijetnje da ću početi da vičem i da ću prekinuti zabavu.

U redu je cičati. Smijati se. Skakati. Mama se smije. Mama ciči. To je dobro. Ništa loše neće da se desi. Neće “o’plakati” ako se budu previše smijali. Ne postoji previše smijeha. On je uvijek dobar.

Kad mi se plače, plačem. Ne gutam suze. Ne pravim se da sam jaka. Ne puštam da so iz očiju ostane unutra i nagriza mi dušu. Mama je tužna zbog toga i toga. I suze su dobre. S njima odlazi višak tereta sa duše i čini da se lakše ispravi. Ima i takvih momenata u životu. Kad plačeš. I imaš potrebu da se iza osmijeha ne kriješ. Iza onoga “sve je u redu”, kad nije.

Oni znaju da je u redu plakati. Jer Bog nam je dao suze da njima brišemo višak tereta koji nosimo. Ko sam ja da kažem da suze nisu dobre, kad znam da iscjeljuju?!

Puštam ih da plaču kad im se plače. Ne vičem na njih da prestanu. Ne kažem im da samo slabići plaču. Jer znam mnogo nejakih iza kamenih lica i mnogo snažnih duša iza obraza koje su suze s vremena na vrijeme kvasile. Plačite djeco. To je dobro. Biće vam poslije lakše. Plačem i ja i nisam postala slaba. Jedino mi je duša lakša i čistija.

Uživam i u rijetkim danima kada ne moram ništa. Ni da ustanem iz tople postelje u određeni sat. Ništa da radim. Nikuda da idem. Kad mogu da buljim u jednu tačku koliko me volja. Da čitam, bez prekida. Dok ne počne da mi se manta od gladi. I uživam. Bez trunke krivice što se izležavam. Kad dopustim da sam samoj sebi dovoljna. I da mi ne treba niko i ništa da taj dan bude potpun. Jer ga punim udisajima. Odmorom. Melodijom koju pjevušim otkako oči otvorim. Ne bih li zaustavila um koji mi je već napravio raspored.

Sve je stvar izbora. Lijep ili ružan dan. Suze ili smijeh. Odmor ili akcija. Biti svoj i raditi ono što ti prija ili ispunjavati svoja i tuđa pretjerana očekivanja. Biti zadovoljan i živjeti u ljepoti sopstvenog izbora je najbolja lekcija koju djeci možemo priuštiti. Ja svoju djecu, svakako, želim vidjeti srećne i nasmijane. Zadovoljne i voljene. Počela sam od sebe. A oni uče svakim danom.

Kolumna u Graciji br.78

Nestvarna mjesta

Postoje takva mjesta na kojima uspiješ da ućutkaš um. Kada duša uspije da diše duboko i napoji toplotom i najumorniju ćeliju u tijelu. To su ona mjesta na kojima ti nije potrebna nikakva posebna tehnika ni sposobnost da se isključiš. Meditacija ni kontrola uma. Na kojima čak i vazduh ima opojni miris soli.

Mjesta gdje pijesak miluje kao najnježniji ljubavnik, a kristalna voda pročišćava do nevinosti. Na kojima poželiš da vrijeme stane. Koja nose magiju u sebi. Mjesta koja učine da um postane potpuno prazan.. kao kod novorođenčeta. Na kojima sutra ne postoji, a juče blijedi kao na starim fotografijama. Mjesta nestvarno lijepa koja učine da duboko dišeš.

Zamisli… da sutra ne postoji. Da se juče nikada nije ni desilo. Da izbrišeš gumicom sve čemu znaš. Sve što si ikada udahnuo i vidio. Da ti niko ne nedostaje jer je slika savršena. Kompletna.

Zamisli mjesta na kojima ne trebaš ništa na svijetu. Na kojima si samom sebi dovoljan. Savršena kao da ništa drugo ne poznaješ i nemaš ih sa čim uporediti. Dar od Boga ljudima. Tamo gdje ne postoje umjetnine ni velelepna zdanja, osim stijena koje more vijekovima zapljuskuje. Koje prkose toploti Sunca i udaru vjetrova. Skrivena od ljudi. Tamo gdje se igraš u pijesku kao kad si bio dijete i lako se izgubiš u sitnim zrncima koji ti nestaju kroz prste. Osmjehuješ se jer brige ne postoje.

Postoje mjesta gdje kao da se juče nikada nije desilo a sutra kao da neće ni doći. Tamo gdje dišeš kao da ništa osim sadašnjeg trena ne postoji. Mjesta od najskladnijih tonova satkana.

Pronađi svoje mjesto na kojem duša odmara. Ja sam svoje našla.

Žukovica- Crna Gora

Buđenje duše

 

 

Da li će mi se dopasti? Kad i zadnja ljuska omotača oko moje duše otpadne? Ljuska koju su brižljivo dodavale generacije prije nego li sam došla na ovaj svijet.

Kako to izgleda biti ja bez primjesa drugih? Bez tuđih mišljenja, stavova, strahova. Samo čista, iskonska ja?

Šta ako sam već počela da se ljuštim? I sa svakim slojem lakše dišem i više krvarim? Ako mi i najmanja promjena toliko prija da bih pustila vrisak i u isto vrijeme pobjegla pod naslage otpalih slojeva sa mog bića?

Ogoljena… svoja, a ipak nova. Kao kad sam prvi put stala naga pred ogledalom i bila dovoljno hrabra da se pogledam u oči i prihvatim ono što jesam.

Spoznajem… da sam se pretvorila u munju kojoj sam se nekada osmjehivala i divila. Da više nikada ne mogu proći neprimjetno. Bez tona. Da sam tu da svijetlim i pokažem svu ljepotu teških oblaka skrivenih pod tminom noći.

Kako skidam sloj po sloj prepoznajem one krike koje su drugi gušili. Vrisak slobode i snage do pucanja. Obrise duše jedinstvene kao oblak na nebu. Vadim sloj po sloj i skidam ostatke lanaca nedavno pokidanih.

Na trenutak se uplaših...

Sopstvene snage ugušene krutim pravilima društva. Volje i želje za onim što mi po zakonu Univerzuma pripada. Potrebe da budem sjajna i plamteća, da me je teško ne primjetiti. Skloniti glavu i prebaciti misli na nešto drugo.

Snage glasa koji mi iz grla izlazi. Koji ne daje mjesta za dilemu ni odgovor.

Misli koje stvaraju do granica nepojmljivog.

Razumjevanja poretka stvari. Ljudi. Misli. Uzroka i posljedica. Snage duše koja sa svim tim može da se igra. Distance koju od izazova pravim. Jasnoće lekcija koje su mi date. Koje sam svjesno i nesvjesno odabrala.

Buni se biće uspavano. Buni se u buđenju dok je svaki dio boli. Jer se po prvi put ispravlja da dostigne najviše visine.

Duša zna. Da su stege stvarne samo onda kada ih i sami prigrlimo. Kad ih odbacimo nestanu kao da nikada ni postojale nisu. Koliko god njihove otiske na rukama osjećali.

Grlim promjene svake čestice u mom organizmu. Svakog kraka mog genetskog koda. Svjetlost koja obasjava i najtamniji dio bića, nekad uspavan, a sada probuđen.

Ponekad se čini da sam ponovo dijete. Ono koje otkriva tajne svemira. I lagano se raduje svemu što ugleda i udahne. Okusi i dotakne. Dijete koje gazi stazama svjesno svakog savijanja zgloba na stopalu. Najmanjeg kamička pod pod prstima. Dijete koje diše polako i duboko. Dok svaku ćeliju u tijelu vazduhom ne napuni. Ono koje čuje kako priroda pulsira i diše. Sokove koji kroz žile drveta prolaze.

Probudi se. Da zajedno slušamo ono što nikada čuli nismo. Vidimo boje koje su od nas bile skrivene. Radujmo se svakoj novoj spoznaji. Dotaknimo visine koje smo nekada snovima zvali.

Buđenju duše raduje se cijelo moje biće.

 

 

 

 

 

 

 

 

Izazov kao blagoslov

Dođu dani kao što su ovi. Djeca budu bolesna. Posla ima za tri čovjeka puna snage. A ja osjećam da snaga iz mene polako ističe. I da ću uskoro i sama završiti u horizontali, kljukajući se toplim napicima i vitaminima. Čovjeku se čini da je na momente od Boga dobio breme koje je teže od njega samog. I nekako svaki put uspije da ga iznese i iz teškog perioda izađe uspravno. Na obe noge koračajući lagano. Nerijetko sa pognutim ramenima koja nikako da se sviknu da je teret spao. I brade blago pognute ka zemlji.

Bilo je i dana kada sam rođenu djecu gledala kako kao bebe svezani za ogradicu krevetića nakon operacije plaču tuđim glasom na koji nisam navikla. Kad one mrve od 3 kile i kusur, bespomoćne i uplakane, ne mogu da privijem na grudi od silnih igala kojima su prikopčani na raznorazne terapije. Lomilo me to. Dušu mi kršilo tako snažno da od plača nisam umjela prozboriti. Ima tome par godina. Ali pri samoj pomisli duša mi se stegne i suze navru na obraze. Zato rijetko prizivam takve momente.

Dolazili su i oni dani kada sna nisam imala uopšte. Kada se nisam pitala sa zdravim razumom I kad sam se pretvarala u neku čudnu životinju kojoj samo rade dva instinkta- majčinski i onaj za preživljavanjem. Kada sam bila u sukobu sa cijelom planetom. Dani kojima nisam vidjela kraj. A i oni su prošli.

Nekada sam ih nazivala problemima. Danima koji su od problema satkani. Nisam vidjela rješenja. Činilo mi se da nikada neće proći i da će samo postati gore. Ono što bi me uvijek trglo je pomisao da neko drugi ima veće probleme od mene. I to bi me svaki put natjeralo da dignem glavu i razbistrim um.

Kada sam ronila suze zbog operacije na koju je otišao moj jednomjesečni sin vidjela sam jednu majku u čekaonici. Prišla sam joj lagano, takla je po ramenu i upitala zvog čega plače. Odgovorila mi je da je njen sin jednostavno prestao da komunicira sa njima. Čisto tako, jedne večeri se ugasio. I sada leži na aparatima. Ne znaju šta mu je ni kako da mu pomognu.

Osjetih se sebičnom zbog sopstvenog bola jer mi se iz operacione sale vraća bebac od mjesec dana, sa otklonjenom tegobom. Potpuno zdrav. Gledavši u ona vrata operacionog bloka pomislila sam na sve one majke koje nikada nisu dočekale da zagrle i utješe svoju uplašenu djecu. Jer su ih baš iza tih vrata izgubile. A moje dijete je živo i zdravo. Raduj se! Ne plači! Ošamarih se u mislima.

Bilo je i onih dana kada sam u hodu spavala jer nisam imala kad da se ispružim. Kada sam plakala od umora i želje da barem 5 minuta provedem nasamo u toaletu. Kada mi se potkradala misao da za ulogu majke ipak nisam stvorena jer sve druge lakše preguraju majčinstvo od  mene. U nekom momentu trgla bi me misao. Koliko njih želi upravo ovakav umor koji mene obara s nestabilnih nogu? Koliko njih ima samo jednu želju– ne spavati zbog bebe koju su dobile? Zbog onoga što im nedostaje da bi bile potpune. Koje svakog mjeseca rade test na trudnoću, bacaju spravicu na kojoj se ukazala samo jedna, podrugljiva crtica, u kantu za smeće. Zaključaju se i daju sebi par trenutaka koje otplaču u tišini. Daleko od očiju onih koji ih najviše vole. Mrzeći svaku utješnu misao koja do njih dopre. Da ima vremena i da moraju da se opuste. Koje jedva čekaju da maze svoje bebe koje im ne daju da spavaju. Budi zahvalna! Viknuh bez glasa.

Odavno sam ih prestala nazivati problemima. Jer je svaki dodao čvrsti sloj na moj koštani skelet. Zovem ih izazovima. Jer nas pozivaju da se borimo i jačamo. Postanemo snažnije i potpuno nesalomive. Nikada nas lagodnost nije naučila nečemu. Kroz izazove rastemo. A iskreno vjerujem da ih na nesvjesnom nivou biramo. Da bismo postale jače. Naučile više. Dobacile dalje.

Danas znam. Kada dođu ovakvi dani kad su mališani bolesni i kenjkavi a ja imam posla za tri snagatora, da mi je u život stigao još jedan izazov. I da ću ga pregurati. Zahvalim se na lekcijama koje su mi date i životu koji živim. Na snazi koju svakim korakom otkrivam. Izazovima koji nisu ništa drugo do blagoslovi. Na dovoljnoj svjesnosti da ih prepoznam i kad mi je vid zamućen i duša umorna.

Kolumna ,,Gracija”

Kako da promijenite odnos prema osobama koje vas nerviraju

3 dobre osobine postoje u svakom čovjeku. Fokusirajući se na ono što je dobro u ljudima smanjujemo nervozu koja se u nama stvara pri samoj pomisli na na osobu koja nas jako nervira do granice da počinjemo osjećati mržnju. Vaše je samo da budete doslijedni u pozitivnim mislima i da gledate kako se vaš odnos popravlja.