Festival RODITELJSTVO NOVOG DOBA 2017. na Adi Ciganliji (drugi dan)

RND
Autor RND

Drugi dan festivala RODITELJSTVO NOVOG DOBA nastavio se u još opuštenijoj atmosferi nego prethodnog dana.

Takvoj atmosferi su doprinele i trudnice kojima je, pre svega, bio namenjen prvi deo predavačkog dana.

O ulozi i značaju svesnog roditeljstva u prenatalnom periodu govorila je Dušanka Marinković, akreditovani praktičar EFT tehnike i viša medicinska sestra V stepena stručne spreme. Buduće mame i tate su mogli da saznaju zašto je svesno roditeljstvo u prenatalnom periodu direktno odgovorno za naše zdravlje i naš kasniji život, kako svesno roditeljstvo može da utiče na promenu DNK u prenatalnom periodu i šta uopšte znači biti svestan roditelj još pre rođenja deteta.

Iz Crne Gore na festival je stigla i Tatjana Kuljača, autor knjige „Kako raste mama“, koja je prevedena na engleski jezik a proglašena je najboljim vodičem za roditeljstvo na našim prostorima. Tatjana Kuljača je i instruktor programa Aware Parenting (Svjesno roditeljstvo), mentorke Marion Rose iz Australije, a tema njenog predavanja je bila – Kako da iscelite i osnažite svoju porodicu. Ovaj program nam omogućava da se bolje povežemo sa svojom decom, ali i sa nama samima, da naučimo kako da kroz igru pomognemo detetu da se oslobodi trauma i da bez velikih poteškoća  izazovemo željeno ponašanje.

Drugi panel na festivalu RODITELJSTVO NOVOG DOBA bio je posvećen porođaju, sa velikom naznakom na „prirodni“, a učesnici panela, koji je izazvao veliko interesovanje, bile su babica Divna Miljković, prof. dr Mirjana Sovilj, autor programa „Prosvetiteljsko roditeljstvo“, dr Milica Vesić Dimitrijević, ginekolog, i Jadranka Mitrović, mama koja je sa suprugom bila i na prošlogodišnjem festivalu. Danas su oni roditelji malog nasmejanog dečaka a Jadranka je sa puno radosti želela da podeli svoje iskustvo iz trudnoće i sa porođaja sa budućim mamama i tatama. Panel je vodila Nataša Vukićević, jedan od osnivača Udruženja Roditeljstvo novog doba.

Posebne emocije na festivalu izazvalo je predstavljanje fenomenalnih rezultata koje je u radu sa svojom ćerkom postigla Nadica Blažić, predsednica Udruženja samohranih roditelja dece sa invaliditetom „Plava školjka“. Devojčica je rođena sa jedinstvenom medicinskom dijagnozom za koju niko nije imao dobre prognoze a danas je Milena druga na svetu u hip-hopu dece sa invaliditetom. Za prisutne je izvela jedan deo svoje koreografije, što je izazvalo pravo oduševljenje. Nadica kaže da kroz „Plavu školjklu“ želi da ohrabri i druge mame, naročito samohrane, da se bore za svoju decu, da ih ne skrivaju, već da im omoguće da pronađu svoje mesto u društvu.

Na ovu potresnu ali i toliko optimističnu životnu priču nadovezala se Milka Milovanović-Minić, koja je pokazala rezultate rada sa decom dok je bila direktor Ustanove za decu i mlade -“Sremčica“ i najavila još puno aktivnosti koje su planirane u okviru novobeogradskog Centra za brigu o starima, deci i osobama sa invaliditetom, sa akcentom na načine da se olakša život dece sa posebnim potrebama.

Završna predavanja bila su posvećena roditeljima dece starijeg uzrasta, a prvo od njih je bilo – Kako sa decom pričati o seksu, tema o kojoj su govorili ginekolog dr Igor Plješa i Jasminka Petrović, autor knjige „Seks za početnike“, koja je prevedena na 25 jezika. Dr Plješa je sa prisutnima podelio iskustva iz prakse iznoseći skoro neverovatne činjenice u pojedinim trenucima o tome sa čime se danas susreću mladi ulazeći u svet odraslih, od maloletničkih trudnoća, polnih bolesti, droga i još mnogo drugih otežavajućih momenata na putu odrastanja.

Ovo je zaista bila tema koju ni jedan roditelj starije dece ne bi trebalo da propusti.
Zanimljive podatke čuli smo i na sledećem predavanju koje je održala Iva Eraković, izvršna direktorka Prijatelja dece Srbije o zamkama interneta. Jedno nedavno istraživanje je pokazalo da samo 5 % dece prijavljuje uznemiravanje preko interneta a 20 % dece je tako nešto doživelo. Na ovom predavanju mogli smo da čujemo i kako da prepoznamo da li je dete žrtva maltetiranja, kao i koja su to „sumnjiva“ mesta na internetu koja ne bi trebalo da posećujemo, ni mi, ni naša deca.
Sa temom „NLP za decu – Kako da podstaknete pravi način razmišljanja kod deteta“ ali i sa neverovatnom energijom stigli su na festival Lidija Marković Rozati i Tomas Bjorge. Ovo dvoje međunarodnih NLP trenera, ko-kreatora  Momentum MethodeTM– alata za lak, svrhovit i život pun samopouzdanja, na veoma zanimljiv način predstavili su se publici tako da se predavanje pretvorilo u interaktivnu radionicu sa puno pitanja i reakcija publike.
Naš poznati psiholog Žarko Trebješanin, održao je na kraju festivala predavanje o potrebi za novim načinima vaspitavanja i prevaziđenom konceptu autoritarnog odnosa između roditelja i dece. Pronalaženje balansa u roditeljstvu svakako nije jednostavno i lako ali mu treba težiti. Profesor Trebješanin je na kraju drugog dana festivala prisutnima pružio osnovu na kojoj mogu da grade svoj odnos sa detetom, sa međusobnim poštovanjem jer detetu treba omogućiti da razvije samopouzdanje kako bi samouvereno ušlo u svet odraslih. A roditelji na tom putu ne treba da budu otežavajuća okolnost, već najbolja moguća podrška.
Za vreme festivala Dušanka Marinković je održala i dvodnevnu besplatnu radionicu za trudnice – Oslobodi se straha u porođaju sa EFT tehnikom, tj. kako se pripremiti za porođaj u šest koraka, kojoj su prisustvovali ne samo buduće mame, već i tate.
Na posebnoj radionici polaznici su od Dušanke mogli da nauče i kako da se oslobode ili otklone blokade ka novcu i izobilju uz pomoć EFT tehnike ili popularnog tapkanja.
Posetioci na festivalu su imali priliku da se u Zdravstvenom kutku posavetuju sa Nadom Lazić o dojenju, kao deo projekta Mam klupe za dojenje. Dr Tatjana Vukomanović, pedijatar i vlasnik portala Moj pedijatar, kao i časopisa Zdravo dete i Moj pedijatar, bila je spremna za pitanja i dileme prisutnih roditelja oko zdravlja njihove dece, a fizioterapeut Snežana Milanović omogućila je zainteresovanima da uz pomoć aparata SpineScan-a provere stanje kičme i poremećaje u držanju tela.
I mališani su imali svoje aktivnosti. Posebno im je bila zanimljiva radionica slikanja u pesku koju je organizovao Centar zANIMA. Anna Kononenko, idejni vođa ovog centra, osmislila je radionicu sa ciljem da se kroz igru podstakne diskusija na temu vlastitih emocija. Rad sa peskom pomaže buđenju  spontanosti i otkrivanju unutarašnje snage psihe koja pokreće samoisceljenje, integraciju, razrešavanje konflikata na nenametljiv  i prirodan način. Suvišno je reći da su deca više nego opčinjena peskom i mogućnošću da stvaraju različite motive i slike.
Deca koja nisu bili raspoložena da učestvuju na radionicama mogla su da igraju golf, crtaju, vide kako izgleda Školica lepog govora, trče za balonima ili da samo uživaju u suncu i lepom vremenu.
Prijatelji festivala su za posetioce pripremili i lepe nagrade koje su dodeljene na kraju drugog dana u veseloj i opuštenoj atmosferi: Chicco poklon paket, Mam poklon paket, program mazaže za bebe u SYNChrony Lab-u, program muzikoterapije za bebe u SYNChrony Lab-u, knjiga Sanje Ciganović „Priče iz života razvedene mame“ i knjiga Jelene Holcer „Uspešan roditelj-uspešno dete“.

Za sve nas koji smo učestvovali u organizaciji ovog festivala ovo je novo iskustvo jer smo pokušali da spojimo interesovanja roditelja i zabavu za decu kako bi vikend proveli na jednom mestu, u prirodi, u lepom okruženju, ali i kako bi sa festivala izašli sa mnogo više znanja i spremnosti da rade na što boljem odnosu sa svojom decom, ali i sa njima samima.

Zahvaljujemo se svim predavačima, posetiocima i ostalim učesnicima, a u ovom slučaju naročito Sanji Ciganović, koja je bila pravi deo tima od samog početka, kao i Ivani Vani Stanisavljević koja je bila spremna za svaki zadatak.
Ovaj festival organizovale smo sa istim entuzijazmom i odgovornošću, nas pet – Jelena, Tanja, Jasmina, Nataša i Dragana i ovu lepu priču završavamo jednom zajedničkom fotografijom – možda umorne, ali sa osmehom.

Misija Jelka 2016.

Subota je. Obećala sam ćerki da ćemo okititi jelku, iako je decembar tek kročio u ovu godinu. Doduše, nije se ni razmahao. Kupujem kanap, čipku, bobice, sitne kuglice da pravimo svijećnjake od tegli kojih imamo toliko da bismo mogli da ih prodajemo. Štaviše, napravićemo svijećnjake svima koje inače darujemo za Novu godinu. Nadam se da neće završiti u smeću čim im okrenemo leđa.

Izvukle smo materijal i tegle i napravile desetak aranžmana za police sa knjigama. Moja curica je bila ponosna na svoja tri aranžmana, a i ja! Ne može se tu primjetiti ko je koju osmislio i ukrasio. Uz silikonski pištolj, perlice, stare male kuglice, pijesak, kamenčiće, šišarke, borove iglice, malo čipke i raznorazne kanape i trske jedna obična tegla može da postane predivan ukras na stolu. A što je najljepše, djeca se mogu uključiti u kreiranje i pravljenje ukrasa.

Kićenje jelke je ritual koji ne preskačem. Zamišljala sam da sam nakon uspavljivanja sina izvukla jelku, pustila božićnu muziku, nasula sebi čašu crvenog vina. I kitim jelku. Uživam. No, po starom dobrom Marfiju, stvari obično ne budu onakve kako ih zamišljamo. Umjesto relaksirane večeri sačekana sam sa pitanjem: ,,Mama, kad ćemo da kitimo jelku?!” I dozom nestrpljivosti sa kojom nisam mogla da se borim. Ćerku sam, svakako, vidjela kako sa mnom kiti jelku i pravi ukrase, ali sam njega zamišljala kako spava kao top.

Kakvo crno čekanje! Pojela sam pitu od prethodne večeri kako bih zadovoljila raspjevani želudac i kad sam raskrčila sto i igračke momentalno sam protjerana u ostavu. Da se od tamo ne vraćam praznih ruku. Dovukoh tri paketa ukrasa i radovi započeše. Priključi nam se još jedan par ruku. Svi šire grane I svi nestrpljivi da počnu sa kačenjem ukrasa.

Najsrećniji je bio ovaj zvekan koji je u mojoj mašti spavao dubokim snom. Zgrabio je nisku bobica na koju su se zakačile još neke kugle i jurio uz borbeni poklič kroz kuću. On jurca a ja Boga molim da se ne polomi. A onda otkri one čupave ukrase koji, umjesto na jelci, zadnje 3 godine završe na našim glavama. I nikako da ih bacimo. Izigrava gimnastičarku sa trakom, peca, jurca, jurca, jurca. Štrasa na sve strane. Kuća polako poprima izgled neke kuće poharane kakvim manjim uraganom.Jeste li znali da kuglice sjajno odskaču od zemlje kad ih neko tresne o nju? I da se sa njima može igrati fudbal? Ukoliko izgubite fudbalsku loptu.

Moj entuzijazam slabio je svakog minuta. Spašavale su me samo vesele note koje dopiru do mojih ušiju u pauzi između pokliča i vriskova oduševljenja pri otkrivanju nekog novog blaga iz kutije. U momentu uhvatih samu sebe da jedva čekam da se operacija ,,Jelka 2017.” uskoro završi. Da uključim usisivač i da nestane sve ono što ne pripada tepihu i kauču. Pomislih da nisam trebala da im govorim da ćemo kititi jelku baš te večeri.

A onda moj ljubljeni sinčić donese kuglicu i izrazi želju da doprinese kićenju. ,,Mama, mogu ji?! Mogu ji?” Naravno da možeš! Okači onu kuglicu gdje je smatrao da će najljepše da se smjesti i stade da se oduševljava: ,,Kako je jepooo!!! Jooooj, baš je jepo!” Radujemo se svi njegovom oduševljenju. Kao da je tek tad otkrio da bi mogao da kiti sa nama i da prestane da uništava ukrase. Ukoliko živite u društvu jednog dvogodišnjala savjetujem ono vino prije nego što počnete sa kićenjem jelke. Opušta nerve. Za slučaj da zvekan ipak ne spava dubokim snom.

Kad smo okačili zadnji ukras i upalili svjećice oduševljenje je dostiglo maksimum. Podsjetih se zašto volim ove momente. Dijete u meni se radovalo i usklikivalo: ,,Kako je jepo!”. Lijepo, nego šta. Tu je da nas podsjeti da je ljepše raditi zajedno. Kakav god rezutat bio. Podsjeti me svaki put kad svjetiljke zasvjetlucaju. Na kraju, poenta novogodišnjih praznika i jeste u vremenu koje provodimo zajedno. Baš nas briga ako je jelka nesrazmjerno okićena. Neka je djeca ukrašavaju. Neće na takmičenje.

(Ne možemo samo mi, odrasli, da se zabavljamo, zar ne?)

Skidanje pelena u par skokova

Jeste li se naslušali priča kako ste bili izuzetno pametna beba koja je prije prvog rođendana skinula pelene? Ja sam bila ta beba. I ja sam slušala. Možda i jesam bila natprosječno inteligentan smotuljak, ko će ga znati. Ne dovodim istinitost uspomena u pitanje, al’ meni to, sa ove tačke gledišta, zvuči kao Science Fiction film iz 3050. Sama procedura skidanja pelena mi je najteže pala od svih odvikavanja od bebećih navika.  Doduše, ćerku je odvkavala baka kad je bila kod nje, pa sam tu dužnost, svo zadovoljstvo i zasluge prepisala mojoj mami. Bješe to gotovo za par dana, te nisam ni osjetila kako to može da izgleda. Prihvatila je tutu, a i adapter bez problema i uglavnom smo bez velike pompe skinuli pelene.

Kad sam i sina ovog ljeta poslala kod mame da se druže i združe sa tutom (ili wc šoljom po izboru) očekivala sam da ga vrati sa uspješno savladanim izazovom. Doživjeli smo peh. Bakine čarobne moći kod zvekana nisu urodile plodom. Mali čovjek je riješio da ,,Neće tutu!!!!” I gotovo. Nema rasprave. Neće živ! Sine dragi, ako tebi ne smeta, meni još manje! Niko nije otišao sa pelenama u školu a do veličine šest imaš još malo da guliš, pa kako god hoćeš! Tješila sam se ja tako… Kad bude spreman sam će da traži. Cvrc. Ništa od toga.

Od svega je prvo shvatio da mu je u gaćama ljepše nego u peleni i onda sam imala period jurcanja na wc šolju svakih pola sata. Tutu nikad nije zavolio, kao ni adapter. Trajalo je nekih petnaestak dana dok nije počeo da prijavljuje da hoće da ,,pisi solju”. Onda smo jurili kao sumanuti ko će prije da stigne do wc-a i obavili sve kako Bog zapovijeda. Držim ga tako da ne upadne u šolju, mazim ga po leđima dok on viri kako ide proces otpuštanja onoga što treba da se otpusti, te ,,jesi li završio dušo? Bravo!!! Ćao govance! Vidi, odlazi!” Mašemo, tako, oboje. Oduševljeni. Peremo rukice i nastavljamo sa dnevnim aktivnostima.  Da li trebam da napominjem da je veš mašina u tom periodu radila prekovremeno a pod sijao od ribanja?

Nisam pokušavala na silu da ga odvikavam od pelena. Niti sam ga kažnjavala što se uneredio. Otkako smo pretvorili sve u igru on rado obavlja sve tamo gdje treba. Poznajem puno njih koji su prijetili, kažnjavali a i batinali djecu kad neće na tutu ili ukoliko se unerede u gaće. I djeca su cijeli proces odvikavanja od pelena izuzetno stresno prošla. A dužina odvikavanja na takav način može da rezultira usporavanjem samog procesa.   Djeca fantastično sarađuju kroz igru i od njih možete da dobijete šta god da poželite samo ako se igrate. Oni su prirodno nadareni za učenje i prilagođavanje. Međutim, naredbama, kaznama i prijetnjama možemo samo postići da djeca sarađuju iz straha. A tu se nijedna strana na kraju ne osjeća dobro. Ni roditelji, ni dijete. Zar nije poenta da djeca urade ono što od njih tražimo zato što to zaista žele? Ili nam je samo lakše da dreknemo, zahtijevamo, prijetimo i kažnjavamo da bismo dobili poželjno ponašanje? Koliko god se činilo komplikovanim, igra je ipak lakši način. I ljepši. Nastojim da je koristim kad god želim nešto da postignem.

Tako smo zavoljeli i wc šolju. Igraćući se. Utrkivajući se ko će prije da stigne do nje. Radovali smo se kada bismo ,,posao” odradili da valja. A vremenom se javilo i oduševljenje suvim gaćama i nastojanju da ostanu suve. Do tada je prošlo 15 dana nuđenja WC šolje na svakih pola sata. Sada već ne moram ni da ga nudim. Sam traži. Utrkujemo se i dalje, čisto da bi bilo zabavnije.

Jednom prilikom natrpah se složenim vešom koji sam namjeravala preseliti sa daske za peglanje u ormare. ,,Mamaaaa!!! Bato je skinuo gaće i sam se popeo na šolju!” viče moja ćerka iz kupatila. Ja upadnem u trenutnu paniku zbog toga što bi moglo da se desi. Samo da ne propadne! Da ne padne preko! Bacam veš na krevet i ulijećem u kupatilo, a on sav ozaren: ,,Mamaaaa! Vidiiii! Pisio sam solju saaaam!” Bravo majstore! A sad se drži za mamu barem dok ti guza ne poraste.   Biće nešto od nas.

P.S. Srećno sa skidanjem pelena! Trkajte se do šolje! Do suvih gaća!

Foto : http://baby-recipes.com/wp-content/uploads/2014/02/article_photos_toddler-landing-potty.jpg

Stvar izbora

Rodi se jednom dan u kojem sve dobije jasan smisao. Kiša zimi u planini, baš onda kad očekuješ krupne snježne pahulje. U danima kad nisi ni svjesna koliko ti prija da u toplini prostorije uživaš u mirisu vruće kafe i dobovanju kapi o prozorsko okno. Da samo budeš prisutna u svakoj misli koja se u tvom umu stvori. Svakom koraku koji napraviš. Kao kad hodaš po klizavom ledu i fokusiraš se samo da održiš ravnotežu. I shvatiš kako u trenucima balansiranja na klizavom tlu odmaraš od misli koje ti se po glavi svakodnevno roje.

Diši duboko i upijaj. Svaku kap. Mirisnu notu. Minute koji se vuku. Jer ti je s razlogom dato da zakočiš i odmoriš.

Nađem smisao i u onom danu kada me sa posla isprate vratolomije. A kući dočekaju zahtjevni mališani. Kada nakon zagrljaja, poljubaca i virenja u kese koje sam iz prodavnice donijela uslijede zahtjevi… Daj mama vode…  Soka… Šta si mi kupila… Kad ćeš mi kupiti… Što mi nisi kupila… Kada ćemo da živimo u Kini… Ko ti je ljepši, bato ili ja… Sve dok nastojim da sa visokih potpetica ne opalim na nos u pokušaju da udovoljim svima, dok voda iz džezve polako uvire. I od preostale količine skuvam pola šoljice koju nosim sa sobom po kući koju pokušavam dovesti u red. Ili uz ulicu ako se ekipi baš ide u šetnju. Da – kafenišem uz ulicu. Niz ulicu. Nisam ni svjesna kad sam je popila.

Ima smisla i u ovakvom pomjeranju granica kada shvatimo koliko možemo. Čestitaj sebi na pet pari nevidljivih ruku kojima stižeš baš sve. Jer, ne može to baš svako. Svakome nije ni dato.

Kada mi djeca pošandrcaju pred spavanje, počnu da se kikoću, glupiraju, skaču, ja im se pridružim. A nekad me to tako nerviralo! Ma, trebaju da idu na spavanje, neću ih uspavati do 11 sati! Tako je. Sad im se pridružim. Glupiram se. Skačem. Smijem se. Kikoćem. Dišem duboko. Smije mi se svaka pora na koži. Svaka ćelija u organizmu. A oni zadovoljni! Oslobođeni prijetnje da ću početi da vičem i da ću prekinuti zabavu.

U redu je cičati. Smijati se. Skakati. Mama se smije. Mama ciči. To je dobro. Ništa loše neće da se desi. Neće “o’plakati” ako se budu previše smijali. Ne postoji previše smijeha. On je uvijek dobar.

Kad mi se plače, plačem. Ne gutam suze. Ne pravim se da sam jaka. Ne puštam da so iz očiju ostane unutra i nagriza mi dušu. Mama je tužna zbog toga i toga. I suze su dobre. S njima odlazi višak tereta sa duše i čini da se lakše ispravi. Ima i takvih momenata u životu. Kad plačeš. I imaš potrebu da se iza osmijeha ne kriješ. Iza onoga “sve je u redu”, kad nije.

Oni znaju da je u redu plakati. Jer Bog nam je dao suze da njima brišemo višak tereta koji nosimo. Ko sam ja da kažem da suze nisu dobre, kad znam da iscjeljuju?!

Puštam ih da plaču kad im se plače. Ne vičem na njih da prestanu. Ne kažem im da samo slabići plaču. Jer znam mnogo nejakih iza kamenih lica i mnogo snažnih duša iza obraza koje su suze s vremena na vrijeme kvasile. Plačite djeco. To je dobro. Biće vam poslije lakše. Plačem i ja i nisam postala slaba. Jedino mi je duša lakša i čistija.

Uživam i u rijetkim danima kada ne moram ništa. Ni da ustanem iz tople postelje u određeni sat. Ništa da radim. Nikuda da idem. Kad mogu da buljim u jednu tačku koliko me volja. Da čitam, bez prekida. Dok ne počne da mi se manta od gladi. I uživam. Bez trunke krivice što se izležavam. Kad dopustim da sam samoj sebi dovoljna. I da mi ne treba niko i ništa da taj dan bude potpun. Jer ga punim udisajima. Odmorom. Melodijom koju pjevušim otkako oči otvorim. Ne bih li zaustavila um koji mi je već napravio raspored.

Sve je stvar izbora. Lijep ili ružan dan. Suze ili smijeh. Odmor ili akcija. Biti svoj i raditi ono što ti prija ili ispunjavati svoja i tuđa pretjerana očekivanja. Biti zadovoljan i živjeti u ljepoti sopstvenog izbora je najbolja lekcija koju djeci možemo priuštiti. Ja svoju djecu, svakako, želim vidjeti srećne i nasmijane. Zadovoljne i voljene. Počela sam od sebe. A oni uče svakim danom.

Kolumna u Graciji br.78

Nestvarna mjesta

Postoje takva mjesta na kojima uspiješ da ućutkaš um. Kada duša uspije da diše duboko i napoji toplotom i najumorniju ćeliju u tijelu. To su ona mjesta na kojima ti nije potrebna nikakva posebna tehnika ni sposobnost da se isključiš. Meditacija ni kontrola uma. Na kojima čak i vazduh ima opojni miris soli.

Mjesta gdje pijesak miluje kao najnježniji ljubavnik, a kristalna voda pročišćava do nevinosti. Na kojima poželiš da vrijeme stane. Koja nose magiju u sebi. Mjesta koja učine da um postane potpuno prazan.. kao kod novorođenčeta. Na kojima sutra ne postoji, a juče blijedi kao na starim fotografijama. Mjesta nestvarno lijepa koja učine da duboko dišeš.

Zamisli… da sutra ne postoji. Da se juče nikada nije ni desilo. Da izbrišeš gumicom sve čemu znaš. Sve što si ikada udahnuo i vidio. Da ti niko ne nedostaje jer je slika savršena. Kompletna.

Zamisli mjesta na kojima ne trebaš ništa na svijetu. Na kojima si samom sebi dovoljan. Savršena kao da ništa drugo ne poznaješ i nemaš ih sa čim uporediti. Dar od Boga ljudima. Tamo gdje ne postoje umjetnine ni velelepna zdanja, osim stijena koje more vijekovima zapljuskuje. Koje prkose toploti Sunca i udaru vjetrova. Skrivena od ljudi. Tamo gdje se igraš u pijesku kao kad si bio dijete i lako se izgubiš u sitnim zrncima koji ti nestaju kroz prste. Osmjehuješ se jer brige ne postoje.

Postoje mjesta gdje kao da se juče nikada nije desilo a sutra kao da neće ni doći. Tamo gdje dišeš kao da ništa osim sadašnjeg trena ne postoji. Mjesta od najskladnijih tonova satkana.

Pronađi svoje mjesto na kojem duša odmara. Ja sam svoje našla.

Žukovica- Crna Gora

Predatori i odgovornost na društvenim mrežama

Društvene mreže su postale idealno mjesto za ,,virtuelni izlazak”, tračanje, ispijanje kafe sa samim sobom, maštanje i zavist zbog tuđeg uspjeha, postignuća, gomile fotografija sa putovanja u egzotične zemlje  (koje, onako u pozamašnoj količini većinu onih koji ih posmatraju dovode do stanja očaja jer isto sebi ne mogu priuštiti) i drugih stvari za koje shvatimo da nam nedostaju tek kad nam se izlistaju na time line-u. Ako li ste unazad nekoliko godina klikali sve što vam se učinilo iole interesantno sigurna sam da imate pregršt raznoraznih predatora koji vam serviraju toliku količinu nepotrebnog sadržaja za vaše živote da na kraju shvatite da ste samo izgubili vrijeme. A kamo sreće da ste tu samo vrijeme ostavili! Obično shvatimo da smo nekako ispijeni kad ugasimo računar.

Postoje predatorske strane koje izbacuju bombastične naslove gdje se tematika samo naslućuje, pa kad vas radoznalost savlada i uđete na sadržaj, dočeka vas ponuda da lajkujete njihovu stranu ili nema čitanja teksta. Ja se tu malo osjetim kao da me neko pribio uza zid i traži poljubac da me pusti. Da je šta korisno i vrijedno ne biše se toliko trudili da nasilnim tehnikama skrenu pažnju. Onaj x u desnom uglu kvadratića koji je luka spasa je toliko majušan da ga na telefonu jedva ili nikako ne možeš potrefiti. U drugom slučaju već si prisilno lajkovao stanu koja će te uredno obavještavati o raznoraznim glupostima, sa estrade, uglavnom, koje ti ama baš ništa ne znače.

Nasilni marketing, koji bar kod mene izaziva efekat gadljivosti na loš pokušaj skretanja pažnje, danas je toliko prisutan i do besvijesti iritantan da se pitam gdje su im marketing menadžeri izučavali zanat?! Onog momenta kada ugledaš natpis tipa ,,Fotografisao se na sopstvenom vjenčanju kada se desilo nešto nevjerovatno!!!” i ti uđeš da vidiš šta se to desilo nekom tamo tipu koji je potpuno nebitan u tvom životu, shvatiš da je samo uletjela ptica u kadar i fotograf je zabilježio da dotični nema prednja dva zuba koji su sijevnuli u momentu čuđenja. Ali si ušao na stranu i povećao čitanost. Izgubio si dragocjeno vrijeme koje si mogao provesti na mnogo korisniji način.

Imaš sreće ako nisi pokupio virus koji sa tvog profila šalje objave kako je u saobraćajnoj nesreći stradao neko iz žirija Granda. Do sad su takvi sahranili ljudi i ljudi iz popularne emisije. A vas će da psuju po svim grupama u kojima ste aktivni, jer virus dijeli lažne objave u vaše ime. I onda se polomite da očistite računar. O tome koliko ćete se iznervirati, da ne govorim.

Već neko vrijeme isključujem svaku stranu koja mi servira ovakve sadržaje, a i ljude koji se na iste pale i dijele ih. Apelujem na kakvu peticiju da alati marketinga prođu kroz kontrolu prije objava.

Druga vrsta predatora su sve popularniji samoprozvani učitelji životnih vještina koji rješavaju životne probleme i prosipaju filozofije života koje ni sami ne žive. Hoćeš da budeš life coach? Živi to što pričaš i nikakva ti reklama za to neće trebati! Tvoj život je najbolja preporuka za ono što propagiraš. Furaš da trebamo savladati ego a dnevno izbacis desetak fotografija sa poprsjem i kičmom na S. To nije dobro za samu kičmu jer se na taj način ukliještaju pršljenovi i možeš da dobiješ diskus, mada zadnjica bolje izgleda, priznajem. Pućiš usne da nakvasaju, pokazuješ savršenstvo od svog života, a ustvari imaš ego veliki k’o kuća kome je dnevno potrebno nekoliko porcija lajkova i pohvala kako si dobra riba!

Ničiji život nećeš promijeniti svojim fascinantnim i prenapucanim izgledom. Možeš ljude podstaći na promjenu ako pokažeš ispunjenje sopstvenog života. Sna. Ideala. Znanje i iskustvo su ono što daje rezultate, a ne selfiji sa raznoraznih pozicija iz tvoje kuće. Ne poznajem rad nijednog velikog i istinskog gurua koji je propagirao više sebe od samog programa koji promoviše i dobrobiti koje taj isti program može donijeti. Ni teta Louise Hay, Deepak Chopra, Van Dajer, a bome ni oni iz nekih davno prošlih vremena. Ugledaj se na njih.

Oni koji histerično objavljuju kako će pravda jednom doći po svoje, kako znaju ko ih ogovara, radi im iza leđa, najavljuju čistku liste prijatelja jer ih ovi ne podržavaju u tome što rade su najnesrećnija kategorija. Ispunjenje duše neće naći na ovaj način, al ne odustaju od trovanja drugih svojim mislima koje trebaju biti samo njihove. Živi i pusti druge da žive.

Na kraju, tvoj privatni život do u detalje zaista nikoga ne zanima. Za to služe prijatelji od krvi i mesa. Pozovi ih telefonom i izjadaj se. Njima je zaista stalo do tebe. Ja ti ne mogu pomoći ako ne želiš pomoći samom sebi. A i dovoljno sam odgovorna da poznajem opasnost sagledavanja problema iz sopstvenih cipela i sa površnim informacijama u vidu bijesne izjave. Ja čak ni ne znam o čemu pričaš?! Zašto mi onda to serviraš? Opet zbog potvrda. Lajkova. Hrane za posrnuli ego. Ili da indirektno skreneš pažnju određenoj osobi (uradi to onda direktno). Svako je odgovoran za sopstveni život i sami nosimo krivicu ako dozvolimo da nam ga drugi kroje. To je stvar izbora. Biraj svoje izbore.

Oni koji objavljuju šta jedu, piju baš svakog dana za sva tri obroka, koji objavljuju baš svaki korak kuda idu , pa makar i namjeru da idu negdje (,,baš mi se šeta/meditira/jede”) su kategorija za brzo prelistavanje. Ako ti se meditira- meditiraj. Jede- jedi. Čita- čitaj. Spava- spavaj. Ne gubi vrijeme na objašnjavanju i pojašnjavanju nečega što se mase ljudi, kojima izlaziš na pregledu dnevnih dešavanja, tiče. Ako imaš potrebu da neko poseban ovo zna, budi hrabar. Pošalji mu privatnu poruku.

Ako prepoznate bilo koga od ovih par tipova predatora sa društvenih mreža imam samo jedan savjet u 3 riječi: unfollow page, leave the group, block person.

Da biste mirne duše i čiste savjesti uradili neka od ova tri koraka postavite sebi tri prosta pitanja: Da li ovo ima ikakvog značaja za moj život? Da li i kako ja toj osobi mogu da pomognem? Jesam li nešto iz ovoga korisno dobio?

Ako su sva tri odgovora NE vratite se na prethodni korak. Sačuvali ste živce, vrijeme i dragocjenu životnu energiju.

Dijelite lijepe stvari. Priče. Informacije. Pa čak i one manje lijepe, strašne i tužne ako time možete nekome pomoći ili povećati svjesnost o nekom problemu. Budite odgovorni za sadržaj koji dijelite. To je ono što servirate svojim prijateljima.