Палио сам четврту цигарету заредом. Нервозно сам увлачио дим чекајући да се појави на вратима. Нисам ни сам био сигуран да ли ће ми нутрина заиграти када уђе у просторију.

– Нервозан? – упитала ме Марија.

– Као пас – одговорио сам.

Насмијала се, као да се радује мојој нервози. Знам да мисли да сам заслужио. Коначно се огласило звонце на вратима. Мислим да ми је срце стало на неколико секунди, иако мислим да, медицински гледано, то није могуће. Бар не код здравог човјека. И не у ишчекивању.

            Ушетала је у стан у припијеној зеленој хаљини. Кретала се лагано, онако да натјера поглед на бокове. Цикнуле су, као што то само жене знају, и грлиле су се дуго. А ја сам чекао. Ногу забетонираних на Маријином балкону. Подигла је поглед. Одвојила се од пријатељице и кренула ка мени. Насмијала се широко и одагнала барем пола флоте брига са пучине. Остали су они бродови који су представљали неизвјесност.

            Гледао сам је равно у очи које су цаклиле попут читавог Млијечног пута на поноћном небу. Чекао сам да нешто прва проговори, а она ме спонтано загрли. Удахнуо сам мирис њеног парфема, добро познат мојим ноздрвама. 

– Кад си стигла? – упитах, да прекинем тишину.

– Малоприје, прво сам дошла овамо – рече.

– Ниси одушевљена Фиренцом?

– Јесам, није у њој проблем. Или, можда, само своје проблеме носимо са собом гдје год да кренемо.Јеси ли чуо? – упита, а знао сам да мисли на разлаз са Марком.

– Рекла ми је Марија – трудио сам се да останем хладан.

 Нисам се вратила због тога што се десило између мене и Марка. То би се десило прије или касније. Вратила сам се због нечег другог.

– Како си? – упитао сам, знајући да увијек има потребу да искрено одговори, без оног уљудног ,,добро сам’’, или ,,није лоше’’.

– Као златом скрпљена кинеска вазна – рече, насмијавши се неодољиво се предајући.

– Зато и јесу тако јединствене

– Битно је да не пуцају на истим мјестима два пута – одговорила је.

Гледао сам је. Мислио сам да ће бити нервозна и несигурна. Нисам очекивао да ће бити толико сабрана.

Ниси ми рекао… шта се десило оног дана, када сам ти послала поруку… и рекла да те одувијек волим? Кажи ми, шта се дешавало у оних десет сати тишине? – упита… без сувишног увода. 

Увукао сам дим и испуштао га што дуже кроз ноздрве, не бих ли украо мало времена. Погледао сам је право у очи, да не би оставио ни трун сумње:

Један дио мене је умро. Други те мрзио. А трећи је само желио да те зграби за себе.

Почела је да ме хвата паника, а она ме узе за руку, фиксира ме оним својим кристално плавим очима које би отеле награду ведром небу и рече мирно… као да се за то спремала већ неко вријеме:

Могу да паднем милион пута и да се сломијем. Изгребем. Посјечем. Патим данима, па и цијелу вјечност. Ал’ знаш шта не могу да поднесем? Помисао да нисам ни покушала да прескочим јаз.

Било ми је јасно да мисли на нас. На ову рупу коју смо годинама копали међу нама и оставили да се други људи саплићу и у њу упадају.

Је л’ знаш да сам сам најгори којег си могла изабрати? – упитао сам наискреније. 

-Знам – смирено одговори.

Чак и да ризикујемо да ме за пет дана замрзиш за сва времена?

Ризиковала бих. Барем ћу знати да сам жива изнутра.

Сад је пришла сасвим близу. Цијело моје тијело је реаговало на њену близину. Моја рука је спонтано кренула ка њеном струку и обгрлила је цијелу. Затворила је очи и пољубила ме.

Да знаш… можда и нисмо све упропастили – рекох на послијетку, док су ми усне бридиле. Као и остатак тијела.

-Сигурна сам да je негдје планирано да баш овако буде.


Татјана Куљача

(дио из никада објављене књиге)


photo: https://www.saatchiart.com/art/Painting-Girl-on-the-balcony/703462/2618723/view


Ime ti, više, ne pominjem.

(Uludo!) vjerujem da ćeš tako brže da nestaneš.

Baš kao blesavo dijete kad dlanovima pokrije oči, da sebe od svijeta sakrije.

Odbio sam čak i da govorim o tebi,

kada te drugi ljudi pomenu slučajno,

trudeći se da zadržim led na licu.

Trzaj u mišicama.

Kožu da se ne pomjeri.

Kao da sam, unutar sebe, potpuno usmjeren na nešto sasvim drugo…

Moja riječ o tebi,

pretvori se u oštricu mača što ljepotu,

kojom neko kani da te objasni,

jednom kratkom riječju sasječe.

Jer te više ne uspjevam bezbolno,

provući kroz tijelo.

Tada me zagrebeš najjače

Tatjana Kuljača

Svijet je naše ogledalo. Dobijamo ono što dajemo. Samo što često nismo ni svjesni šta se nalazi u brižljivo upakovanom poklonu, riječi, misli, koje darujemo drugima

“Gospođo Kuljača, da li je sve u redu?”, pita me ljubazni policajac, misleći na automobil koji vozim kasno uveče. Osim pokvarenog zadnjeg stakla, koji ne mogu da zatvorim, pa me promaja ubi kao i sve Balkance, s autom je sve u redu. Ćutim.
“Jeste, gospodine, sve je u redu”, lažem.
“Ističe Vam registracija 10. septembra”, brižno će ljubazni čovjek.
“Znam, hvala”, poželim ugodan ostatak večeri i nastavim put.
Ističe nam i život svakog dana, a ne registracija. Kap po kap, minut po minut. Možda imam prokletstvo da nađem značenje u baš svakom gestu ljudi oko mene, naizgled nevezanih za ono što mi se dešava. A možda tako baš i treba. Zbog toga sam i zaustavljena na magistrali i upitana da li je sve u redu. Nije.
Odavno sam ogradila ljude od sebe, i sebe od ljudi koji mi ne prijaju. Jedni su to nazvali pameću, a drugi sebičlukom. Svakome svoja percepcija objašnjava stvarnost na način kako je njemu ugodno i sa tim nemam problem. Ali imam problem sa ljudima koji na silu pokušavaju da me iznutra izmijene kako bih bila pogodna za njih. Ili nekome prijam ili ne prijam, nema tu velike filozofije. U životu se ne moraju istrpiti ni neke krupnije stvari, a ne osobe kojima ne prijaš, ali smatraš da po automatizmu morate biti prijatelji. Ne morate.
Ne volim se petljati u odnose drugih ljudi. Davno sam naučila da moram biti ljubazna, kulturna, uviđajna. Nekada sam s osmijehom gutala svačije mentalno smeće, misleći da činim uslugu time što slušam jadikovke onih koji nisu u stanju izmijeniti svoju stvarnost, ali ne biraju ni mjesto ni vrijeme da te zatruju svojom. Odavno sam raskrstila s etiketom kante za mentalni otpad u koji će svako, po svom nahođenju, da ubacuje istorijate odnosa s drugim ljudima, a da pritom nije uradio ništa da to i promijeni.

Postoje ljudi koji se lako naljute i još lakše odljute. Ja se ljutim danima. Držim nervozu kao da mi život od nje zavisi i puštam je tek kada me dan obuzme drugim dešavanjima. A ona hoće napolje, pa hoće! Zasikće na muža, djecu, baš u trenutku kada nije vrijeme za to. A iznutra me gori. Mogu ocrtati dušu ivicom bola koji osjećam danima kada neko u mene pokuša da istrese ono što me se ne tiče, bez prethodno date saglasnosti i pitanja, bez interesovanja. A onda ga to isto prođe, nastavi po svom, a ja se kuvam u ekspres loncu koji pišti i prijeti da raznese pola kuće. I recite mi, da li je to normalno? Da dopustiš da ono što te se ne tiče postane baš ono što te obuzme na najneprijatniji mogući način? I da li smo sposobni prepoznati kada tuđe smeće unesemo u sopstveni dom i dopustimo da na njega zamiriše?
Mnogo je takvih primjera. Kako od kolega na poslu, šefova, poznanika i onih koji se prijateljima nazivaju. Neću drviti o njima, jer kad jednom shvatimo da su takvi kakvi su baš zbog toga što na neki čudan (mazohistički) način vode život bez posebne želje za promjenom, onda odustanemo od želje da im bude bolje. Svako je odgovoran za sopstveni život i odnos sa drugim ljudima. Ne dozvolimo da zatruju i nas. Kako god se predstavljali i istinski vjerovali u to, pored takvih “dobronamjernih prijatelja” neprijatelji vam ne trebaju.
Voljela sam da, takvima, postavim jedno pitanje, kada se žale na sve oko sebe, ne vidjeći sopstvenu ulogu u paklu koji stvaraju: “Šta si uradio da to i promijeniš?” Ništa? Ništa nećeš ni uraditi, osim što ćeš me uredno informisati o tome kako je svijet oko tebe surov, a ti neshvaćen? Kako su drugi prema tebi grozni, a ti prema drugima predivan? Svijet je naše ogledalo. Dobijamo ono što dajemo. Samo što često nismo ni svjesni šta se nalazi u brižljivo upakovanom poklonu, riječi, misli, koje darujemo drugima. Niti koliko ono što dobijamo od drugih ljudi utiče na nas na najgori mogući način.
Podvukla sam crtu odavno. A nedavno dodala još jednu. Nisam ničija kanta za mentalni otpad zbog kojeg ću povisiti ton na sina koji je nehotice prosuo mlijeko na čistu trenerku. Na ćerku da je dosadna sa pitanjima i da me ostavi na miru. I muža, odbrusivši mu da mi nije ništa. Jer jeste. I zato više ne dam. Koliko god to sebično bilo.

Tatjana Kuljača

Kolumna ,,Mamizam”, Gracija 166, septembar 2019.

Photo: https://freedomandfulfilment.com/stop-feeding-your-mind-garbage/


Ljubavi koje te iznutra protresu,

i osjetiš da ti fali organ ili dva,

prave velike pukotine na gornjoj kori duše.

Samo da bi kasnije, kada je jednom suzama natopiš,

duša mogla da procvjeta i mirom zamiriše.

Kao nana poslije kiše.


Tatjana Kuljača

Uzrok

Dvije stotine stihova sam morala da napišem,

 da bi me prošao.

I isto toliko imaginarnih svjetova da sagradim, 

da bih te sasvim iz njih iselila.

Mojom stvarnošću provejava uspomena, 

živa poput sokova života koji nas čine ljudima.

I sve nešto mislim, ljubav ta,

 nikada do kraja oživljena,

 a opet, kao sam život živa, 

postojala je samo zbog dvije stotine stihova ovih.

I isto toliko sagrađenih svjetova.

Da je posljedica, zapravo, 

bila samo uzrok ljubavi. 

Nikada ljubav sama.

Zato, sada, izgleda,

kao da je ni bilo nije.

Ni u stihovima.

Niti svjetovima.

Tatjana Kuljača

Sinovi i kćeri naše, budite u miru.

Za vas se krv djedova i pradjedova,

 prašnjavim cestama slijevala.

A vlažna crnica rukama zgrtala.

Porušena zemlja iz pepela dizala.

Krvlju smo branili mir,

K’o najveću svetinju, 

vrijedniju od ijednog čovjeka.

Ubijali smo za život, 

cijeneći naš mir bitnijim od mira tuđeg.

Govorićemo vam, djeco, 

da je život neprestana borba

 i da smo prošli rata dva,

Postajući, u očima vašim,

većim od ratnih proletera.

Prećutali smo….

Gruda zemlje na kojoj ste rođeni,

 prokleta je koliko i voljena. 

Zemlja koja rađa ratnike, 

zemlja je koja neprestano krvari.

A uklesano nigdje nije, 

Da život mora biti borba.

Jer za život moraš biti živ.

za smrt, jednostavno mrtav.

Jaz između smo mi.

Bar vi, djeco, nikada ne spoznajte,

Rat zbog mira.

Zahvalnost, zbog nemaštine.

Znanje, zbog potpunog mraka.

Ljubav, zbog suviše mržnje.

Rađajte se, na ovoj voljenoj, ukletoj zemlji,

Spremni da slobodno dišete,

Makar, mi, kroz krvave dlanove iskrvarili živote,

Za mir, od kojeg ništa vrijednije nije.

Čekam vrijeme da mi vrati komadić duše, koje je davno, ne pitajući, prisvojio sebi.

Držao ga je zatočenog iza vrata čiji je ključ, kao sebično derište, nemarno zaturio.

Nikada mi nije bio potreban neko drugi, da bih i sama bila potpuno biće. Ipak, otkrio je sasvim čudesan način da me za sebe veže. Ukrao je komadić duše koja mu trebala nije.

Postao je njen tamničar, pažljivi čuvar, koji joj s vremena na vrijeme dotura mrvice. A duši, k’o duši, makar bila i samo dijelić njen, to malo dovoljno je.

Poslaću vrijeme, da mi od njega vrati komadić duše. Vrijeme me pušta. U čekanju. Ispašatnju. Kažnjava me dok ne postanem sasvim dovoljno mudra. Da, za neko buduće vrijeme, makar dušu skrijem kad mi se nutrina pomjeri. A grudni koš se otvori.

Da li ću ikada naučiti, za sve buduće živote, da se jedino duša olako ne daje?

Jedino tako, sama, mogu ostati cijela.